Nesvakidašnja jadikovka

Mrtav sam dovoljno dugo da ne znam da sam mrtav. Ne znam ni kako sam umro, samo znam da je sve isto, dosadno isto, a ja sam, baš zato mislim, mrtav.

Vreme ne postoji ili postoji, ne znam. Tek uhvatim sebe kako život račvam na osam sati. Osam sati je radno vreme. Osam sati predviđeno za san. Osam sati ostaje za put, jelo, tuširanje, čitanje, plakanje, sedenje, ćutanje, ništa, mrtvilo. Maštanja je sve manje. Suza je sve manje. Ničega od nečega je sve više. Ne znam ni kad sam poslednji put seo sa sobom, da se čujem, vidim, pomazim po mozgu. Tek tu i tamo bih da poližem svoje rane, rane nenastale. Ne ližem ih, nemam vremena za nešto što ne znam je li tu.

Nemam ja vremena ni da budem voljen ni da volim. Mrtav čovek diše. Mrtav čovek. Mnogo mrtav. Dovoljno mrtav da ne zna kad je umro. Jesam li se ubio ili sam umro, zar je bitno? Možda sam ubijen, pa zato sad tako jadan sedim nad sobom i ništa.Toliko dugo sam mrtav da verujem da je ovo život. Život mrtvog čoveka. Onog koji je zaboravljen jer je zaboravio.

Ne umem ni da pišem o sebi, nemam šta da kažem. Nešto bih, a ne znam šta. I otkud ova jadikovka, nesvakidašnja jadikovka, ne znam.

Mrtav čovek ne plače.

Čini mi se, baš zato, da sam ipak nesnosno živ.

Gitara zna istinu

Prstima je dotakla prve tri žice do nje. Nije umela da svira, ali je jednu po jednu dodirivala. Rekvijem.
Stajao je iznad i pričao ko zna šta.
Plakala je.
Silno je želela da čuje njegove reči, ali nos joj se zapušio od suza. Izvrnuta, na stomaku, ispruženom levom rukom dodirivala je žice uza zid naslonjene gitare. On je pričao. Nešto je pričao. Ona je gušila iskrene suze i svirala. Nije primetio ništa.
Sve vreme je mislila kako silno želi da sve bude kao i ranije.
Ali zvuci gitare su je udarali direktno u nedra. Kroz otvoren prozor je dopirala hladnoća, pokrila je gola leđa.
Gde je povučena granica navike i može li se sreća vratiti na početak?
Ako ne može, ima li je igde drugo?
Ako može, kad će?

Priča o tužnoj Hašimi 端島

800px-端島2011

Po Hašimi su koračali vedri radnici, zaljubljeni parovi su pod njenim nebom pravili decu, lizali su se prvi sladoledi, kupovali prvi stanovi. Hašimljani su se, umorni posle napornog rada u rudniku, šetali po ostrvu i uživali u poslepodnevnom suncu. Hašima je bila mesto najgušćih susreta na svetu punih stotinu godina. Hašima je bila lubenica koju su napale ose i pčele da se slade.

Dobro došli u Japan, molim vas, prvo dođite u Hašimu.

Pogledajte, to rajsko ostrvo vrvi od posla. Trenutno je 1908. godina. Neradni dan. Moj otac i ja se šetamo nakon ručka. Idemo do obale i usput srećemo poznanike i ćaskamo s njima. Inače, naše mesto često zovu i „bojni brod“ jer ostrvo na kom živimo podseća na njega. Hašima je obećano mesto. Mitsubiši je ovde otvorio rudnike. Naseljavali su nas kao mrave. Napravljene su nam ogromne zgrade, dosežu do neba. Tako nešto nikad niste videli, nigde. Otac ujutru oblači rudarsko odelo i odlazi u jamu. Svi očevi idu u jamu. Gospođa Aika objašnjava svima koji začini su dobri za njene specijalitete. Insistira da svaki stanovnik proba njene zakuske. Samo pokuca, uđe u stan sa nekom hranom i tutka ti to u ruke da kuvaš odmah, pred njom. Ovde niko ne zaključava vrata, nema potrebe za tim. Toliko smo zgusnuti na ovom malom ostrvu, pa svi o svima znamo – sve. 

Ubrzo se dovukao Prvi svetski rat, pa za njim i Drugi. Japan je svoje ratne zarobljenike povraćao po ovom ostrvu. Zarobljeni Koreranci i Kinezi radili su najteže poslove za male nadnice i kratak san u vlažnim, memljivim sobama. Po malom, slatkom ostrvu mileli su umorni robovi.

Čuli smo da su zarobljenici odvratni, prljavi i zli Kinezi. Moj prijatelj ih sve drži na oku, a najviše ga nervira Ki-Whan, mali, smrdljivi rob iz Koreje. Nekoliko puta ga je izbacio iz takta, žalio se, kaže, na loše uslove. Prokleti robovi! Došli su da rade, a ne da se odmaraju! Jedva čekam da se ovaj rat završi, pa da se moji roditelji normalno razduže sa životom. Otac je odveć bolestan, kašlje krv. Mislim da će uskoro umreti, a majka će brzo za njim. Kako je sve delovalo bezbrižno kada smo tek došli, a sada ni ovaj rudnik nema smisao, ali kuda ću? 

Tokom rata rudnici su radili kao nekada, ali pod velom vlažnog bola. Nekad bezbrižni Hašimljani su posle rata osetili ugriz siromaštva. Godine 1974. gas je zamenio ugalj kao glavni izvor goriva u Japanu i Mitsubiši se iste godine povukao sa ostrva. Jedna po jedna jama se zatvarala, a za njom su i porodice odlazile, tražeći drugi posao. Ostavljale su za sobom sve svoje stvari, kao da će se vratiti. Kada bite jednim velikim usisivačem usisali ljude s ovog ostrva i onda pogledali šta je ostalo, videli biste današnju Hašimu. Po ulicama su cipele, u stanovima nenemešteni kreveti, na stolovima tanjiri kao da će svakog trena mala rudarska porodica sesti i obedovati.

hassss

Neće.

Tamo dolaze samo turisti željni da vide mesto gde je Džejms Bond (Skajfol) kročio. Tu i tamo iznenade se urušenim zdanjima, prvim oblakoderima na svetu i uplašeno slušaju o „ostrvu duhova“. Turistički obilazak Hašime traje sat vremena, a može se obići tek četvrtina ostrva.

Danas mi je rođendan. Punim 73 godine i odlazim odavde. Šetam se obalom nakon ručka. Sve je sablasno prazno, u jame niko ne ide.

Suša

Žedna sam kiše. Dugo nije padala, a ja sam nepomična da negde odem. Nepomično mi je biće, kiša bi, zbilja, mogla to da promeni. Ispucala mi je koža od suvoće, usne su mi krvave, može se u moje pukotine sipati ogromna voda. Kad bi me olizala, pa da zamirišem na život. Živim kao i sva zemljišta – nepomično. Pokreću me kiše, ali obilne, one sitne me samo osveže. Obla sam baš tamo gde treba, prava sam dama među zvezdama. Ali slabo kiša pada u poslednje vreme, drveće na meni je gotovo malokrvno, trava je kao slama, cveća nemam na sebi, jedino što je živo je pokoji smrad reke koja je na izdisaju.

A tvrdim vam, nekad je umela tako da me preplavi. Kiše bi je nabujale, a ona bi se izlivala po meni, grcala bih u njenim čarima, koje bi se mešale s nebeskim suzama. A onda bi se, kukavički, ćutljivo, polako vratila u svoje korito i ostavila me bez reči da se sušim. I tako bih skapavala, poneka rosa bi mi udahnula malo života, ali nakratko. 

Zovem se Zemlja.

ISTINITA PRIČA Kako da postaneš idiot i sistemski ih uništiš

Da se razumemo – ti nisi idiot. I tebe su roditelji mazili i pazili, učili te prvim koracima, branili da ostaješ do kasno napolju, ljubili te pred spavanje. Završila si osnovnu školu, pa srednju, pa je stigao i fakultet. Lepa si i znaš da si lepa, čak i kad nisi. Svi muškarci su u tvom redu, bar oni na koje nalećeš, koje možda niko drugi ne bi. Voliš sebe i nekad plačeš. Nekad ti je baš teško, ali si zahvalna svetu što ti je pružio šansu da živiš. Da se razumemo – ti nisi idiot, iza tebe je nekakva diploma, ima mnogih ispred tebe, ima mnogih iza tebe. Nekad misliš da si baš pametna, a nekad se zabezekneš koliko si glupa, dabome, kao i svi mi. Ti, stvarno, nisi idiot. Ali ne možeš da se nametneš, teško je, sve je više onih ispred tebe, trudiš se, ne ide, ne vide te, pokušavaš, daješ prste, trošiš vreme, daješ telo – ne vredi. Ne ide. Više je onih ispred tebe.

Kako da postaneš idiot i sistemski ih uništiš?

Pričaj, mnogo pričaj o sebi. Počni sa tim kako su tvoji zadaci teški. Evo jednog primera: TRAŽILI SU DA NAĐEM JEDNOROGA.

Zatim objasni da niko nikad nije uspeo da uradi tvoj zadatak: NIKO NIKAD NIJE VIDEO JEDNOROGA

Zatim izdahni, fiksiraj sagovornika, ne trepći, objasni kako si se mnogo namučila da uradiš zadatak: JA SAM PREKO SEDAM MORA, PREKO SEDAM GORA NAŠLA JEDNOROGA.

Ako ti se nasmeju i kažu da jednorozi ne postoje, opet ih gledaj prodorno. Objasni im da postoje, jer samo si ti, dođavola, uspela da ih nađeš.

Kad ti kažu da si lenja, nabroj sve svoje rešene nemoguće zadatke.

Kad ti kažu da si uspešna, razglasi to svuda.

Kad te potapše po ramenu neko zvučnog imena, prepričavaj to svuda – penapumpaj. Pa, realno, ne moraju svi da znaju da su te samo očešali…

Nikada ne prestaj da se hvališ. Doći će vreme kad će neko poverovati da si videla jednoroga, a drugi će ćutati. Pošteni ćute. Ti nisi idiot. Dobićeš šansu kakvu niko nije i uspećeš. Pa, i kokoš kad snese jaje, kokodače. Ti nisi idiot. Uspećeš. Negativnom selekcijom. Uspećeš. Uspeće još mnogo njih oko tebe. Pićete kafu i pričati jedni drugima kako ste uspešni. Svako će slušati sebe. Biće vas sve više. Oni što su ćutali će se povući. Oni neće biti s vama u odabranom krugu. Oni su ispod. Oni ne znaju to što ti znaš.

Možda i znaju, ali neće tako da rade. Ali ti budi dobra s njima – nikad ne znaš ko će ti od njih kuvati kafu i možda ti pljunuti u šolju… Nikad ne znaš.

Dosta

Čarne oči više ne disale.
Puno srce više ne gledalo.
Biser-suze više ne ćutale.
Bijelo lice više ne nadalo.
Stidan pogled više ne plakao.
Sve što nemam više ne imala.