Neupotrebljivo

Neupotrebljivo sam.
Molim te da me voliš ako mi želiš sve najbolje.
Ovako sam ništa.
Nedostajanje je majka ljubavi.
I umiranja.
A taman sam imala vetar u leđa.

Okolnosti

Rasute su igračke.

Ne smem da gledam u igračke.

Gledam u igračke i

ne smem ništa.

Patnja je samo za žive

O živima sve najbolje. Nose svoje svitke okačene o dušu i vrat i gube se, sebi nepoznati. Ne umem otkriti nikoga, jer nisam još ni sebe. Ali mogu da se zakunem da je moje voljenje, ma koliko kamenja se po njemu kotrljalo, plodna zemlja. Kunem se u žive da ću ih razumeti, jer živi su da se vole. Kunem se u svoje prste da nikad neću pokleknuti. Obećavam vam, živi, vaš je teret perce dok me ima. Sve najbolje o živima. Živeli! Do smrti.

Svi su odvratni i lažu, ali jutro je pametnije od večeri

Niko nikome ne pripada ko bi da nekome pripada.

Ona je posle devet dana dala nevinost.

Pripadaju samo oni za koje ti je svejedno

u slučaju da ti zapripadaju oni koji bi da ti pripadaju.

Ona je za deset godina za dve godine dala poljubac.

Niko nikome ne pripada ko ume samo da ne pripada.

Ona je glumica bez diplome, kurva bez makroa.

Ona je mušterija bez dinara u džepu.

Dobija pripadanje kao kišu ili Sunce, bezuslovno.

Podjednako je strašno biti svestan (drugima nevidljivog) svog usuda i

biti nesvestan (drugima vidljivog) svog usuda.

Kako je ovo proleće nesrećno.

Kako postati junak Dostojevskog i kako ga ubiti

Još od srednje škole dešavalo se da se potpuno pronalazim u onom užasnom glavnom junaku Zapisa iz podzemlja, koji uživa u zubobolji. Daleko od toga da sam uživala u zubobolji, ali sam u svakom bolu tražila i nalazila nekakvu nasladu. Prva stvar koju sam ikada napisala bila je pesma. Ona je nastala matematičkim kalkulisanjem onoga što se rimuje, rima i plima, budući da neko ko ide tek u prvi razred osnovne škole nema ništa više od nezaustavljive reči u prstima. A ona je prosta, iskrena i naivna kada si dete. Najvažnije od svega – istinita je.

Kako su godine odmicale, pesme su bile sve bolnije. Mogli smo me zamisliti kao usamljenu prosjakinju na groblju, koja je sahranila ceo svet i sad, osećajući bol, nemoćna da bude pokretač same sebe, ona svojim gađenjem nad svetom nepokretno pokreće žabokrečinu iz prstiju. Ali bila sam veselo dete – uvek sam se trudila da budem budala u očima pakosnih, jer budale su blažene pred pakosnim.

Tako se godinama svijala u moje dvorište ta mala naslada nastala iz potrebe da manipulišem samom sobom – umela sam da se predstavim spontano na trista različitih načina i da uživam u onome što ostane iza. Uživala sam čak i kad ničeg nije bilo iza.

Pesme su, tako, godinama živele kao kakav tumor koji je postao način razmišljanja – najbolje je to opisao Miljković rečenicom da pesnik zapravo piše izbegavajući tu jednu važnu reč koja ga motiviše i koja je preteška za izgovor. Tako se gradi metafora, kaže on.

Imala sam oko za sve sićušne i skrivene boli pojedinaca koji su se, nedovoljno zaokupljeni sobom, razotkrivali tako olako da je postalo dosadno razgovarati sa njima. Iz prvih rečenica cvetali su kompleksi, a ja sam brala te cvetiće i mirisala ih, govoreći kako je miris divan ili opor. U svakom slučaju se stvarala neprijatnost.

Uzimajući sebe kao primer, baveći se svojom žabokrečinom iz prstiju, spoznala sam neki mali procenat lične istine, te ušuškala mehanizme odbrane kako bih mogla živeti sa sobom.

To je mač sa dve oštrice – drugi su postali nevažni, previše realistični i praktični. Gnušala sam ih se dok sam ih volela. A onda je i gnušanje nestalo pod šapom ljubavi. A kad je nestao prezir, počela je žabokrečina da otiče, razlažući se po plodnoj zemlji. Počelo je izbegavanje bola. Onda se neka ovozemaljska ljubav udružena sa tolerancijom prema svima raspomamila po čitavom mom tanušnom biću i zaposela ga.

Postala sam obična, neambiciozna u nameri da se borim sa demonima.

Tek ponekad oni napadnu, samo onda kada me neprijatno iznenadi svet odveć predvidiv.

Tako je nastala sreća.

A sreća je put u lenjost.

Kada je u sreći ljubav.

A lenjost je put u pakao.

A pakao je put u smrt.

I sad, evo, srećno, na zgražavanje okoline, koračam putevima pakla.

Koračam lenjo ležeći.

I gledajući u zvezde.

Kornjača

Sve češće srećem poznate ljude u nepoznatom svetu. Postavljaju sebi pitanje ZAŠTO.
Zašto ljudi imaju potrebu da se svima dopadnu?
Zašto kad se dopadnu moraju da unakaze sliku o sebi?
Zašto se ne vole?
Zašto pune svoj ego ponižavanjem drugih?
Zašto ne cene dobrotu?
I onda čujem: Volela bih da sam kao oni.
Tu ja nastupam.
Ne, ne bih volela da verujem u tuđu sliku o sebi, a budem nesrećna, jer bi to vodilo u maltretiranje onih kojima sam draga.
Ne, ne bih volela da sam neostvarena.
Ne, ne bih volela da ne znam jesam li srećna.
Ne, ne bih volela da skupljam „volim te“ ko pokemone.
Ne, ne bih volela da me ne ispunjava ljubav.
Ne, ne bih volela.