Mit o tišini

Слика

U selu Bongo rodila se Tišina. Te zore, Sunce je kupalo obronke planina i topilo snegom zatrpane vrhove. Jutro je mirisalo na jug. Tek rođena Tišina zaplakala je, ali niko nije znao šta znači njen plač i da li je to uopšte plač. Od tog trenutka, u selu Bongo sve se izmenilo. Odmah nakon rođenja, Tišina je bila celokupna. Ona kada se rodi, ume hodati, zna govoriti, zna ispunjavati, zna ogoliti a da stanovnici to ne primete, ne čuju i ne osete. Na vrhu Bongobora, najviše planine sela Bongo, Tišina je obitavala, skrivajući se po gustim šumama, iščekujući proleće. Vladala je, a niko za njenu vlast nije znao, pa ni ona sama. Sve se odvijalo kao i nekad, samo je bilo tiho. Bongovci su odjednom govorili, smejali se i plakali u potpunoj tišini.

Oni primetiše da se nešto neobično dešava. Oholost je razjapenih usta posmatrala nova dogaanja u selu Bongo, smejala se Bongovcima i ispijala crno vino. Niko to čuo nije, samo se moglo videti.

Bongovci su se uzvrpoljili – govorili su jedni drugima, ali nisu mogli da se razumeju. Znali su samo šta misle, sami u sebi, sami sa sobom. „Tišina se rodila i pobedila nas“, klicao je nečujno Strah.

Bongovci se nadali da će ih Hrabrost spasti. A Hrabrosti danima nije bilo, jer je tražila Uspeh koji se zagubio još pre rađanja Tišine. Stanovništvo je u početku bilo veoma uzrujano zbog nestanka Uspeha, jedinog stanovnika koji se ne može videti golim okom. Samo je Sujeta bila ravnodušna i objašnjavala je svima kako je ona dovoljna i kako im Uspeh nije potreban. „Uspeh je kidnapovan“, sumnjali su stanovnici sela Bongo, i s vremenom prihvatili tu okolnost.

Samo je Hrabrost bila dosledna sebi.

U  potrazi za svojim prijateljem Uspehom, Hrabrost je lutala proplancima i vrletima sela Bongo. U svoj toj čarobnoj pustolovini, sasvim nenadano nabasala je na Tišinu.

Avaj, od svih stanovnika sela Bongo zašto baš Hrabrost da nabasa na Tišinu tek rođenu i nesvesnu svoje snage!

Taj susret bio je epski.

Gledale su se dugo.

Tišina je dugu, crnu kosu prebacila na levo rame ne bi li sakrila svoju zbunjenost. Tišina nikada pre nije videla Hrabrost. Tišina nikada pre nije videla niti jednog stanovnika sela Bongo. Tišina nije znala da je vladar. Tišina je bila u opasnosti, a da to nikako nije mogla znati ni shvatiti.

Hrabrost joj se nasmejala i poželela dobrodošlicu (znala je da to izgovara, ali nije mogla da se čuje). Tišina joj je čitala s usana i toliko se zbunila da se spotakla o svoje duge vlasi i skotrljala niz planinu Bongobor. Hrabrost je stajala na vrhu planine i posmatrala vlasi Tišine kako se spuštaju za njom i prekrivaju joj sklupčano telo. Potom, Hrabrost primeti pokret! Tišina se pridiže, sede i dugim rukama poče da provlači prste kroz kosu.

U podnožju je sedela i vekovima nadalje uvijala punđu kako se sledeći put ne bi mogla iznenaditi.

Advertisements