CIKLUS BONGO ISTINITA PRIČA, a kao da nije

Obezglavljena rulja je tapšala na Trgu podanika, iščekujući da joj se obrati vladar Ohvuk. Sunce je stajalo visoko na nebu, isisavajući i poslednju kap iz njihovih vratova. Neki su bez glave ostali baš davno, pa su im se, tokom evolucije njihovih predaka, dlanovi razvili u uši. Drugi, doduše u manjini, prosto su rođeni obezglavljeni i s ušima na dlanovima. Treći su nedavno glavu izgubili na „giljotini pravde“, te ne čuju ništa. Ali tapšu.

Mišbeh je sedeo do prozora i posmatrao nakaznu rulju oko čijih vratova su prštale kapljice krvi.

– Oni tapšu, a nemaju glave. Pogledaj onog sveže isečenog, još mu curi krv niz leđa – reče on Stavraji.

– Ludi su. Evo i ja sam ostala bez glave, pa mu nikad ne bih tapšala – pokazala mu je rukama Stavraja.

Mišbeh je sumorno izdahnuo. Veđe su mu se skupile na čelu kao da će eksplodirati od briga, ali nije rekao ni reč. Pipnuo se po temenu da se uveri da mu je glava i dalje tu, osetio je nežnu kosu pod prstima i spustio ruke. Zatim je tromo pogledao Stavrajine zavoje oko vrata koji su bili potpuno skoreni u krvi. Trebalo je kupiti nove, čiste.  Iz misli ga prenuše novi povici s trga.

– Bravo! Bravo! – razlagali su se uzvici nekolicine stanovnika Bonga koji su i dalje imali glavu na ramenima, dok su oko njih neumorno tapšali oni bez nje.

Vladar Ohvuk je stupio na binu napravljenu od kartona za jaja, udahnuo vazduh, ispravio leđa i pogledao u oduševljenu masu.

– Mi nećemo dozvoliti da Bongo propada kao što je dosad propadao! Vreme je za korenite promene. Možda me nećete voleti, ali će vam biti bolje za dve godine! – odjeknule su Ohvukove reči, a snažan aplauz natopljen krvlju prolomio se Bongom.

Mišbeh zaklopi uši i prošaputa: „Svake godine će nam biti bolje za dve godine. Večnost se piše ‘dve godine'“.

Neko zakuca na vrata. Stavraja popravi zavoje oko vrata, te otvori.

– Dobar dan, ja sam Miloneja iz Bongo narodne stranske. Gospodin Ohvuk  je svim građanima obezbedio prelepe šešire u znak zahvalnosti što su ga podržali na izborima.

– Ne mogu to da prihvatim, vidiš, ja nemam glavu.

– Ne možete da prihvatite? Ali morate!

– Šta će mi, sine? Dajte to nekome ko ima glavu, za njih ste ih i napravili.

– Pa učinite to makar iz zahvalnosti za sve što je Ohvuk sa svojim prethodnicima učinio za Bongo. Pogledajte kako nam je prelepo sredio brda…

– Šta će mi šešir, devojčice, ako nemam glavu? Zar ste ijedan podelili? Više je nas obezglavljenih nego onih što imaju nešto iznad vrata… Bolje bi bilo da ste mi doneli zavoje da zadržim ovo malo krvi što mi je ostalo.

– Zavoji su obezbeđeni svim građanima kada napune godine predviđene za dobijanje zavoja. Naravno da sam podelila! Čudni ste vi, Stavro. Zaista. Zato ste i ostali bez glave. Nećete šešir! Zaboga – brecnu se devojka i prkosno se okrenu, te nesta u daljini.

– Ko je to bio? – zapita Mišbeh.

– Neka devojka iz Ohvukove stranke.

– Šta je htela?

– Da nam da šešir.

– Jesi li uzela?

– Nisam, šta će mi? Nema glave, nema šešira.

– Možda je trebalo da uzmeš.

– Molim?!

– Primetio sam da su glavu na ramenima sačuvali samo oni koji nose šešire.

– Misliš da si sledeći?

– Što ćutiš? Vidiš li me?

 

CIKLUS BONGO: Atmanov susret u planini

Natovaren kojekakvim šalovima od prirodnog materijala, sporo se probijao do kolibe na vrhu planine Bongobor. Sneg je šibao po njemu i zaustavljao se na dugoj prosedoj bradi i brkovima koji su štrčili iz te neobične kreature natovarene gomilom materijala. Izdaleka je ličio na snežnu, pokretnu planinu od ćilima koja je za sobom ostavljala usku putanju. Šake je stezao duboko u džepovima, pa mu se činilo da zato teže hoda. Zanosio se levo-desno, pokušavajući da se domogne kolibe, koja mu se polako, ali sigurno primicala. Sitno je disao, oči su mu se skupljale u mećavi na zgrčenim obrazima. Baš na nekoliko koraka ispred kolibe stresao je svoje ćilime.

„Napokon. Koliba. Ne moram više da bežim“, pomislio je.

Koliba nije imala nijedan prozor, sva od nekakve slame, jedva se naslućivala ispod snega. Zakucao je. Lupio je jače. Još jače. Ništa se nije čulo.

Stavio je ruku na improvizovanu kvaku i vrata su zaškripala. Malo su se povila pred njegovom silinom, a sav sneg sa njih je jurnuo unutra i pokvasio pod. Pao je.
– Stigao si – začuo se vedar ženski glas iz mraka.
– Jedva – odgovorio je nesigurno, pokušavajući da navikne oči na tminu ne bi li je ugledao. Brzo je ustao. Nekoliko minuta je stajao u tišini i mraku, gledajući pravo ispred sebe. Vetar je hučao, ali kako su mu predmeti postajali jasniji, tako je zloglasno zavijanje vetra spolja bilo sve tiše. Zurio je u beskonačnu tminu, a onda su se polako počela nazirati ogromna slova. Smenjivale su se pred njegovim očima razne reči, iskočile bi kao svetleća reklama i nestale. Osvetlile bi kolibu, obloženu papirima po kojim su ispisana imena.
– Vidiš li me? – prenuo ga je isti ženski glas.
– Ne.
– Osećaš li me?
– Oduvek.
Kako je to odgovorio, još snažnije ga je ispunilo gotovo opipljivo osećanje, koje bi teško mogao opisati rečima. Od vrhova prstiju ka grudima širila se plišana prijatnost, kao da mu je svila ispunila dušu i od stomaka ka stopalima milovala ga svojim blagim telom. Raslo je u njemu nešto nevidljivo, bio je gotov da zaplače od radosti, spokojan što je to oduvek imao u sebi. Kao da su od pene, blagi dodiri ushićenja i mira su se preplitali po celom njegovom biću. Drhtao je u groznici kada mu se koliba otkrila u svojoj lepoti. Svetlela su slova iznad njega i obasjavala imena po drvenim zidovima, na svim jezicima ovog sveta.
– Dugo sam te čekala.
– Nisam znao gde si.
– Vidiš li me?
– Ne.
– Pa kako znaš gde sam?
– Osećam te.
Zabljesnulo je slovo A iznad njegove glave i tiho nestalo kao zvezda padavica.
– Šta ćeš sad? – pitao ga je ponovo ženski glas.
– Reći ću svima da sam te našao.
– Ludo je to. Znaš da ja nisam nigde i da sam svuda.
– Da, ali sada te osećam.
– Sada.
Srce ga preseče. Hoće li nestati sada kada ju je konačno osetio? Usplahireno je disao u mraku.
– Kako se zoveš?
– Atman.
– Zašto si bežao?
– Tražio sam te.
– Čuješ li me?
– Ušima – ne.
– Jesi li me našao?
– Jesam.
– Nisi.
– Kako?
– Jednostavno je. Ja sam oduvek pronađena u tebi. Nije bilo potrebe da dolaziš.
Otvorio je oči. Prsti su mu bili promrzli, noge nije mogao da pomeri. Pre nego što je ponovo utonuo u san, začuo je lavež psa i dubok muški glas koji psuje što se potpuni neznanac onesvestio pred kolibom.
,,I seme i pleme! Dokle će više bežati u šumu od vlasti?! Dokle ću ja po ovoj mećavi spasavati lutalice?! Ko će meni dati orden za to? Zaputi se u goru kao da je to nešto najnormalnije, treba ga ostaviti ovde da umre! E, moj Mišbelahe, moj Mišbelahe, šta si svemiru skrivio pa da…“
Glas je bio sve tiši. Nepomičan, u polusvesti, gubio mu se zvuk čoveka nad njim i lavež psa. Samo mu se osmejak na usnama neprimetno izvio.

– Upoznao sam nju. Upoznao sam je konačno, a toliko sam je tražio.
– Ko je ona?
– Zove se Ljubav.
– Atmane…
– Našao sam je.
– Pa gde je sad?
– U kolibi.
– Atmane, u kolibi nema ničega.
– Ima.
– Dobro. Sestro, dajte mu lekove.
– Doktore, morate mi verovati.
– Atmane, to ponavljaš mesecima. U kolibi nema ničega.
– Verujte mi! Ovim očima sam je… U stvari nisam. I rekla je da je u meni. Ceo život sam je zalud…
– Smiri se, Atmane. Sada ćeš popiti lek i biće ti bolje.

Bledo je pogledao u doktora.
– Znate li Vi koliko sam koliba obišao i kuća obio dok je nisam našao? Dok se nisam našao. Jesam li se promašio? Star sam – zaječa i obori glavu.

Medicinska sestra mu priđe i stade gurati invalidska kolica u kojima je sedeo. Dok je njihala svojim bokovima po bolničkom hodniku, Atman je, jednako nemoćan, zurio u zelene ploče koje su se jednolično smenjivale pod točkovima.

CIKLUS BONGO: Muga i Mubaga

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo – kroz zevanje reče Mubaga.

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – oduševljeno odvrati joj Muga, prelećući svojim krupnim, zelenim očima po planini. I zaista, pred njim se prostirao pravi raj. Nektar i ambrozija braon boje slivali su se niz planinski masiv u predvečerje. A tu je celog dana bilo predvečerje – baš idealno za leto, sunčeva vrućina im nije smetala. Muga zato odmahnu nožicom Mubagi, kao da ga ne interesuje šta ona govori, te polete svojim tankim krilima do vrha masiva, pa sede na najvišu tačku planine Bongobor i pusti se kao niz tobogan. Raširi usta tako silno, da je više ličio na lava nego na insekt. Telo mu se klizalo niz predivan braonkast nektar kojim je planinska strana potpuno obložena. Prskao je nektar Mugi u usta, a on je vikao od sreće. Brzac tobogana polako se stišavao kako je Muga stizao do podnožja. Na kraju se potpuno zaustavi. Mubaga dolete do njega i opet ga zamoli da krenu. Ali Muga to zaista nije želeo. Zazuja krilima, uhvati Mubagu za glavu i poče da je okreće.

– Gledaj! Vidiš li ovu planinu? Shvataš li, ovo je raj za nas! Hrana svuda! Hrana svuda! Po hrani možemo da klizamo i da nam bude tobogan. Možemo i da je nosimo odavde. Možemo da nikad odavde ne odemo nigde! Hajde da zauvek ovde ostanemo. Sunca nema, ceo dan možemo da jedemo i da se igramo!

– Pa hajde, ali sutra. Umorila sam se od letenja, molim te, pođimo – reće mu Mubaga. Muga shvati da je vrag odneo šalu, te zazuja krilima i polete sa njom, preko planine.

A ta planina se uzdiže nedaleko od predivne reke. Ogromna je, ponos svih Bongovaca. Padina koja gleda na reku nakićena je maslačcima i borovima. Ta sunčana strana pravi je mali kolaž – bele rade, kantarion, hajdučka trava i metvica svojim bojama prave mozaik, koji Sunce osvetljava i raduje svakog jutra. Bongovci s osmehom posmatraju tu padinu i uvek duboko udahnu kada bace pogled kroz prozor na nju. A s druge strane padine, baš čim se uzvereš na vrh i pogledaš ispod sebe, mrak je i glibav teren. Još je nejasno kako sunčev sjaj ne može da dotakne tu drugu stranu Bongobora, naličje lepote, o kojoj stanovnici sela Bongo s gađenjem pričaju. Svega strašnog ima tamo – cela strana je u polumraku i svuda po njoj širi se nepodnošljiv smrad. Leševi životinja trunu u mokrom izmetu. Nijedno drvo se tu nije rodilo, sve je tamno i glibavo od balege. Sve je smrdljivo, odvratnost prosto štipa za oči. Čuje se samo užasno zujanje muva koje se motaju po balezi. U jednom od tih zujanja, kada bi neko i kročio tamo, mogao bi da čuje:

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo!

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – odgovara Muga dok ogromnim očima zunzare upija lepotu padine.

Ciklus BONGO: Jeza bez jezika

Ispod sela Bongo, koje se proteže u dnu Bongobora, velelepnog planinskog masiva, protiče brza reka. Bogata ribom, oduvek je bila pravi mali raj za Bongovce. Planinsko sunce baca svoje zrake po njoj, a ribice se praćakaju dok im krljušt povremeno sine na površini. Nekoliko tek posađenih četinara ponosno štrči pored njenog korita. U predvečerje, kad se stuša selo, čuje se samo njen šum, koji poput milozvučne harfe mili kroz tišinu. Iznad nje je podignuta kućica na tankim nogama, sklepana je od tvrdih dasaka, prošaranih godovima. A u kućici – Jeza. Ta stanovnica Bonga odvajkada uživa u prelepoj reci, hrani se njenim darovima, pije vodu iz nje i kupa se u njenoj svetlucavoj vodi. Kada su dani dugi i kada sunce uzima vlagu iz svakog planinskog cvetka, Jeza raspusti kose i sedne na ivicu svoje kuće. Stopala spusti u reku i tako sedi dok noć ne zavlada. Sluša poj ptičica, roj pčela i šum vode. Sluša i ćuti, jer Jeza nema jezik. Može samo da čuje, ali ne može da priča, a njena zla sreća i dan-danas se prepričava u Bongu, tiho, najtiše, da Jezu ne uzbune glasine. A to bi se sigurno desilo kada bi je podsetili na strašan sud – dan u kom je izgubila jezik. Pitala bi se onda da li je mogla da se sakrije od bune koja se digla protiv njenog oca, tada vladara sela. Zamislila bi se, pa bi se prisetila strašne rulje koja je s motikama u rukama jurišala na njihovo utvrđenje pored reke. Trčali su i urlali, a ona se zbijala uz majku i oca, prestrašena. Kada su provalili u kuću, njega su izneli i golim rukama ga raskomadali. Za to vreme su vikali „NEĆEMO STRAH“, „NE POSTOJE KOSTARSI“. Majka se onesvestila i skotrljala niz stepenice. Dok je grlila mrtvu majku, jedan iz mase je potrčao da je udari. Sklupčala se i zavapila: „Sve ću jednog dana ispričati Murakamaru! On će vam se osvetiti“. Nastao je muk. Čovek iz mase je sevnuo pogledom, prišao joj, onako ogroman, nadvisio se nad njom kao planina. Senka mu se gubila na njenoj tankoj dečjoj kosi. Ugurao joj je ogromnu ruku u usta i izvadio jezik. Plakala je. Povukao ju je i oborio na pod, sve vreme držeći je za jezik. A onda ga je isekao kratkim potezom.

Ciklus Bongo: Stidov sram i promašaj

U podnožju planine Bongobor dani su se otimali kao kad se dete majci otme iz ruku da bi samo hodalo ulicom. Jutra su dolazila i odlazila jednako spokojno, kao da se ama baš ništa ne dešava pod svodom.

Tog jutra, još su vrapci cvrkutali, Sram je zahvatao vodu na izvoru. Dok je podizao kantu punu vode, ugledao je svoj odraz u njoj.

Posmatrao je svoje lice.

Uvek mu se činilo da je isti, ali nije bio. Slika je svakog puta bila drugačija. Ovog jutra, mnogo pre glavne priče koja će sasvim promeniti Bongo, Sram je bio drugačiji, a to ga je činilo istim.

„Uvek sam drugačiji, a to znači da sam uvek isti – promena mi je konstanta“.

Stid je, posmatrajući svoj lik, mislio o svemu što mu se dešavalo ranije tog dana.

Setio se kako je u prolazu ugledao prelepu crvenu haljinu kako leprša u nanosima opojnog prolećnog povetarca. Setio se kako je miris vanile došao do njegovih nozdrva i sasvim ga obuzeo i prožeo. Setio se očiju koje su ga gledale prodorno, ali, mislio je, sasvim prijateljski. Setio se nogu koje su prošle pored njega i zbunile ga, nije znao zašto. Setio se da je potom naleteo na žutu haljinu koja je svojim valovima dodirivala uske prolaze i zidove starog dela grada. Setio se da je devojka u žutoj haljini prosula jagode i dok ih je podizala, njene dojke nabrekle su ispod tanke, pamučne haljine. On je to video, ali mislio je da su nabrekle jer po svojoj prirodi spontano bujaju. Setio se da nije prišao da pomogne i pokupi jagode, jer on to ne radi, to će devojka u žutoj haljini uraditi sebi zarad sebe. Ali njene vragolaste i vlažne oči su ga netremice gledale i tražile da pokupi jagode. Udaljavajući se od žute i crvene haljine, misao mu zastade na tamnoj haljini koju je sreo pred samim izvorom. Besno ga je ošinula svojim ivicama, a on se pitao otkud taj bes u njoj.

Misli su mu se preplitale po čitavom biću i poput raznobojnih traka prolazile kroz njegove vene i bojile mu dušu. Trake u raznim bojama izlazile su iz njegovih ušiju, da bi se potom mrsile po prstima i vraćale nazad u telo, kroz nozdrve. Držao je kofu vode u ruci, a milostive trake mazile su ga i obavijale se oko njega poput pitomih zmija. Prožet trakastom strašću otvorio je oči i u ječanju svom nežno oborio glavu. Njegov odraz crveneo se u kofi vode.

Voda je bila vatreno crvena.

 

Natpis na Bongo mramornom stubu gde je sahranjena nepoznata žena:

Haljinu crvenu nosila sam

Kad si plesao koracima

Širokim ramenima

Zanosnim hodom,

Pomislih možda bi žutu,

Razbacah jagode za tebe,

A ti u drugu stranu,

Obaraš pogled mio.

Iz besa rastrgoh strah

Zar ne vidiš moje niti

U bojama raznih duga

Želim da se u tebi rađam

U tebi da umirem

Željo!

Iz besa rastrgoh strah,

Zavih se u crne skute,

Kraj izvora sustigoh ti oči,

Ne videh im boju,

Pomislih znaćeš kad proletim.

Ni video nisi, rano moja,

Zauzet svojim crvenilom,

Opasan svojim imenom.

Umirem čekajući

Da podigneš pogled.

 

Kad je Murakamar pobegao iz Bonga

– Zapamti ime Murakamar! –  vikao je Murakamar dok je trčao proplancima Bonga u susret suncu.

– Zapamti! Zapamti! – odjekivalo je Bongoborom, dok je njegovo oznojeno telo polako nestajalo s udaljenog horizonta.

Glavni namesnik Mišbeh upravo je ručao odličnu supu od vilinskih konjica, kada mu se zatresao sto, a supa iz kašike, koju je taman prineo usnama, prosula se po cvetnom stolnjaku. Bacio je pogled na zidni sat, otkucavalo je pet sati po podne, vreme da se izađe na Trg Bongo i da se porazgovara sa stanovnicima. U tom trenutku trgli su ga povici Murakamara. Prvo mu se učinilo da nije dobro čuo, a onda je zastao s kašikom punom vilinskih konjica ispred usta, i osluškivao. Ponovo se čuo Murakamrov glas.

– Zapamti! Zapamti!

Mišbehova supruga Mistoha uletela je u kuću i kršeći ruke povikala:

– Div Murakamar je pobegao! Nešto se dogodilo! Moraš, Mišbeše, moraš na Trg!

Mišbehova žena je često umela da preuveliča situaciju. Tako je preuveličala Stidov sram i promašaj, pa su svi mislili da će Stid nestati iz Bonga. To se, naravno, nije dogodilo. Ovoga puta, ipak, nešto je bilo drugačije – Mišbeh je zaista čuo povike Murakamara. A i div nije mogao da neopaženo protrči po proplancima, tresla se zemlja od njegovog bega, o tome svedoči i stolnjak uflekan supom.

Nevoljno je odgurnuo tanjir i dohvatio šešir. Izašao je ispred kuće i udahnuo svež vazduh. Bacio je pogled daleko u daljinu, preko proplanaka, i nije ugledao Murakamara. Pred njegovim očima otvarala su se predivna polja prekrivena gustom, zelenom travom. A daleko, iza horizonta, nazirale su se šume Bonga. Još dalje od šuma dizala se magla ka vrhovima planine Bongobor.

Div je odavno zamakao.

Mistoha se ogrnula kožuhom i istrčala za njim. Mišbehova smirenost ju je usporila i odlučili su da, ipak, prošetaju do Trga. Svih petsto metara hoda su prešli ćutke. Oboje su slutili o čemu se radi i uprkos tome što im nije bilo jasno, znali su da se nikad ništa neće promeniti.

Na Trgu ih je već čekalo nekoliko građana, a među njima bila je i Druka.

– Konačno ste stigli! Murakamar je pobegao – usplahirano im je prišla Druka..

– Div Murakamar je pronašao Litotino pismo. Pojeo ju je – zaključila je Druka i pružila Mišbehu zgužvan papir.

Mišbeh se namrštio i otresao glavom, kao da pokušava da se dozove sebi. Razvio je parče papira na kom je čitkim rukopisom, gotovo kao krasnopisom, ispisan sledeći sadržaj:

Bolesna sam, a kad umrem, imaću dva groba.

Na prvom grobu, namenjenom onima prema kojima sam bila zaista iskrena i kojima sam verovala, volela bih da se okupljate u ljubavi, svi. Tu će pisati stih koji sam vam uvek rado pevala, najdraži.

Drugi grob posvećujem svima kojima sam verovala, a posvedočena su gamad.

Na njemu neće pisati ništa. Najveća kazna za one koje treba kazniti je da im ne poručiš ništa. Tišina. Ništa. Nebitni ste.

Ipak, iza tog groba biće krpena lutka, s mojim likom. Čisto da do kraja veruju da sam mislila na njih, a opet, biće u pravu. Zato će krpena lutka poručiti:

,,Pojedi je, dragi! Pojedi ovu kurvu u meni. Pojedi je, Murakamare! Pojedi je i beži! Godinama se borim protiv tog običaja, ali ne mogu mu ništa. Pojedi je, pojedi i – beži!  Litota.”

– Murakamar je pojeo Litotu – oteglo se Mišbehu s usana.

Mistoha ga je sažaljivo pogledala. Znala je da Mišbeh neće moći da oprosti sebi što je dopustio da div pojede njegovu rođenu sestru. Znala je da je Litota imala tešku odluku – ili da živi dok je crvi ne pojedu ili da je pojede div i da se onda rodi u drugom obliku. Bila je to mučna odluka. Mnogi su umirali pre nje iz straha od diva. Skrhani teškim bolestima, Bongovci su bežali u smrt. Iako su mogli da osvoje novi život tako što bi ih div pojeo, oni to nisu želeli. Nisu želeli na taj način da osvajaju još jednu šansu. Prepuštali su se bolesti, što je bio njihov izbor, a crvi su ih jeli. Ali Litota je odlučila da bude hrabra, da se reinkarnira. Znala je da će joj svi teško oprostiti tu odluku. Dozvoliti divu da te pojede bilo je ravno sramoti. Ona kao da nije imala pravo na novi život. Ali ipak je to uradila.

U teškim godinama iza sebe, stanovnici Bonga nisu imali dobro zdravlje. Sunce se zaglavljivalo i poplavljivalo. Narušene su im duhovne i telesne vrednosti. Mnogi su bili slabi, ali verovali su u moć prirode i svoje ozdravljenje. Isto tako, iako nije rođena Bongovka, Mistoha je prihvatila njihove običaje. Uvek su je čudile te priče oko divova koji su morali da jedu „bolesne“ žene. Žene koje dalje nisu mogle same. Žene koje su se borile sa sobom i okolinom i samo su se predavale, a divovi su bežali. Murakamar je bio jedini koji je mogao da spase Litotu i samo je Litota to znala. Jedina žena koja se žrtvovala zbog nove šanse.

Kostarsi su se vratili i doneli memlu (Bongo nije više sigurno mesto)

Bale joj cure iz crnih usta, ranjena u leđa, vuče se ka izvoru. Nemoćna da se osloni na zadnje noge, podiže glavu i ispušta urlik. Močvara zaudara na njenu krv. Vuče se, a za njom tragovi krvi i smrada. Vlažni vazduh joj otežava disanje, dah joj škripi. Teško diše dok prednjim delom tela pokušava da dopuzi do izvora. Klone. Ispušta krik. Svuda oko nje mračna pustara natopljena zadahom borbe. Stenje i pljuje svoje zube. Ne može dalje, mesečev sjaj se preliva po izvoru. Nadomak je, ali on postaje sve mutniji.

– Tata! Pogledaj… pa, to je.. to je krv – govori Bagan svom ocu koji stoji iza njega.
– Ne diraj Bagane, hajdemo kući – nesigurno govori otac i pogledom prati crvenu baru koja se proteže duž mekanog tla.
Bagan ponovo dodiruje krvavu baru.
– Nije trebalo da se zadržimo ovoliko na izvoru. Majka će nas tražiti, zabrinuće se – govori otac dok usporeno okreće glavu ka sinu, nemoćan da odvoji pogled od krvave linije koja se proteže ispred njih.
– Ne diraj to! Polazimo! – vrisnu kad ugleda da dečak prstom dodiruje površinu barice. Otac uzima Bagana u naručje i peva mu pesmu koju je i on slušao kao dete.

Ispred kolibe, na obodu močvare, Lanida cupka nogom.
– Bagane! Leslo! Gde ste dosad? – pritrčava im i uzima pospanog Bagana u naručje.
– Sva sreća pa se mesec ne kezi, noćas je pun, pa smo mogli da vidimo put – smiruje je Leslo dok ulazi za njom u kolibu. Lanida spušta Bagana na trsku prekrivenu pamučnom prostirkom i okreće se ka Leslu.
– Zašto ste zakasniili? On ne sme tako dugo da ostaje budan. Močvara je divlja, moglo je nešto da vam se desi – prekorno govori Lanida gledajući ga vlažnim očima.
– Kostarsi su se vratili. Dok smo bili na izvoru, čuo sam strašne urlike zveri, dolazili su sa svih strana, nisam znao kojom stazom da se vratimo, a da ih ne sretnemo. Baganu sam rekao da se životinje spremaju na počinak i da tako zvuče kad se uspavljuju. Krenuli smo put Omorikove leje, ali smo naišli na miris smrti. Tragovi krvi su svuda – šapuće Leslo i više za sebe dodaje „Doći će i po nas. Konačno.“
Lanida nemoćno stavlja dlanove preko usta…