Istinita priča: Harfa na pravoslavnom groblju

Sedimo na terasi i ćaskamo, kad se ispred kuće parkira auto nemačkih registracija. Izlazi muškarac visok i mršav, mlađi, sve se osvrće oko sebe. U kolima, na mestu suvozača, sedi još neko. Dovikne nam on: „Izvinite! Je l’ ovdje žive Stojkovi?“.

Kaže mu ćale da žive, a da je to samo naša kuća. 

Muškarac se vrati u auto i nastavi malo niz ulicu. Tamo se parkira, te sa ženom, koja je sedela na suvozačevom mestu, zaputi se ka našoj kući, ka Stojkovima. Kad su baš stali ispred ulaznih vrata, pogledali su ka nama, koji smo porodično sedeli na terasi, pa je muškarac rekao: „Molim vas, mi smo iz Njemačke došli. Ova gospođa bi s vama da porazgovara. Nije nikakav problem? Ona vas traži. Ne zna srpski, ja ću prevoditi. Ja sam Ivo, rodom san iz Splita, ali san u Njemačkoj čitav život. Tražili smo vas u selu prvo, pa nas zaputiše ovamo“. 

– Pa toliki put ste prevalili, a da ne popričamo! Pa ne može to kod nas! – viknu ćale.

Svi se potkupimo s terase, ćale siđe, pusti ljude u kuću, majka pristavi kafu. Žena se sa svima nama priupita, nasmešena, raspoložena. 

Kaže Ivo da je profesorka muzičkog i da je njegova komšinica, ali da je dala otkaz u školi u kojoj je držala časove harfe. On joj onda nešto reče na nemačkom, pa ona njemu, pa on njoj, pa ona onda izvadi crno-belu fotografiju iz novčanika. Pohabana, izgužvana, bleda fotografija, a na njoj dvoje ljudi. Neki momak i neki stariji čovek. Dok je držala fotografiju u ruci, Ivo je pričao.

– Eliza je iz Njemačke došla ovdje da vas nađe, zamolila me je da ja vozim jer sam iz ovih krajeva. Sad će vam ona sve objasniti – poče Ivo.

Majka u to skuva kafu, te nam svima raspodeli. Elizi bez šećera. Ona se nasmeja, te nešto reče na nemačkom, dok je smeđe uvojke smeštala tik iza uha.

Ivo objasni da je rekla da ne pije kafu, ali da će je sad popiti.

Ivo joj opet nešto reče na nemačkom, Eliza mu odgovori ozbiljna i pogleda u nas sve ponaosob i nasmeja se kriomice.

– Elizin djed je ovaj čovjek s fotografije, Pavle – reče Ivo, pokazujući nam fotografiju, a Eliza prstom pokaže na jednog čoveka. On je odavde, bio je u zarobljeništvu u Njemačkoj, prezivao se Stojkov. Tamo je upoznao Elizinu babu, te je s njom dobio ćerku, Elizinu majku.

Eliza ga u to prekide, te mu opet nešto na nemačkom. Ćale dođe s naočarima za vid, onda sede preko puta Elize i uze fotografiju. 

– Vidi, stvarno, moj stari – zadrhta ćaletov glas.

Ja se štrecnuh, te skočih da bolje pogledam. Stara fotografija, pohabana, a na njoj – moj deda! Umro je pre nekoliko godina. Bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj, vratio se, to je to. Nikad o tome nije mnogo pričao. Svi se sjatismo oko fotografije, poče da prelazi iz ruke u ruku. A onda kada se uverismo da je stvarno pokojni deda na slici, podigosmo pogled ka Elizi i gledasmo je tako sa žarom, kao kada deca prvi put vide neku životinju u zoološkom vrtu, a o njoj su toliko već saznale.

Ivo joj prevede sve naše međusobne komentare, a njoj bi milo. Tu poče da pripoveda kako se i šta zbivalo, a Ivo nam je prevodio svaku njenu rečenicu.

– Moja baka je dobila moju mamu sa zarobljenikom, on je ubrzo posle poslat nazad, na Balkan. Imala je strašne probleme jer je rodila sa ratnim zarobljenikom, maltene je bila proganjana godinama i teško je živela, često se selila. Kasnije se sve promenilo, ali moja majka nikad nije upoznala svog oca – objasnila nam je Eliza.

Skoro sam počeo da plačem, nešto me je treslo iznutra. Deda nam nikad ništa nije rekao o zarobljeništvu, začikavali smo ga, ali je mudro ćutao do smrti. Popismo kafu i potpuno šokirani pričom, pođosmo u selo I., odakle smo rodom, a gde je deda sahranjen. Usput je Eliza pričala kako je dala otkaz u muzičkoj školi jer je taj posao ne ispunjava više i kako će sada da se posveti sebi. Kad stigosmo na groblje, sve nas prože neka jeza, jer je izgledalo kao da idemo od dede da tražimo potvrdu ili bar da mu kažemo da ima unuku, Nemicu.

Eliza iz auta izvadi harfu, te zasvira na dedinom grobu.

Meni je samo u glavi bilo „šta li će da pomisle seljaci sad, Nemica svira harfu na groblju, potpuni hit“. Kad je odsvirala nekoliko melodija, priznajem, ni meni to nije uobičajeno, sela je u kola i krenula s nama opet za grad. Majka je spremala ručak, najeli smo se dobro, ćaskali s njom i Ivom. Potom smo se pozdravili, pa su seli u Ivov auto, on je, po starom običaju, svirnuo, te polako počeo da se udaljava iz ulice.

Već je bila noć. Izašli smo na terasu. Cvrčcima se nije spavalo, sve je odjekivalo. 

– Znao sam da je naša – reče ćale, dok se Ivov auto gubio iz vida.

– Daj, ćale, jeste! Kako si ti to znao, majke ti?!

– Po ušima. Iste naše, svi naši imaju onakve uši. Klempave.

Kad je Murakamar pobegao iz Bonga

– Zapamti ime Murakamar! –  vikao je Murakamar dok je trčao proplancima Bonga u susret suncu.

– Zapamti! Zapamti! – odjekivalo je Bongoborom, dok je njegovo oznojeno telo polako nestajalo s udaljenog horizonta.

Glavni namesnik Mišbeh upravo je ručao odličnu supu od vilinskih konjica, kada mu se zatresao sto, a supa iz kašike, koju je taman prineo usnama, prosula se po cvetnom stolnjaku. Bacio je pogled na zidni sat, otkucavalo je pet sati po podne, vreme da se izađe na Trg Bongo i da se porazgovara sa stanovnicima. U tom trenutku trgli su ga povici Murakamara. Prvo mu se učinilo da nije dobro čuo, a onda je zastao s kašikom punom vilinskih konjica ispred usta, i osluškivao. Ponovo se čuo Murakamrov glas.

– Zapamti! Zapamti!

Mišbehova supruga Mistoha uletela je u kuću i kršeći ruke povikala:

– Div Murakamar je pobegao! Nešto se dogodilo! Moraš, Mišbeše, moraš na Trg!

Mišbehova žena je često umela da preuveliča situaciju. Tako je preuveličala Stidov sram i promašaj, pa su svi mislili da će Stid nestati iz Bonga. To se, naravno, nije dogodilo. Ovoga puta, ipak, nešto je bilo drugačije – Mišbeh je zaista čuo povike Murakamara. A i div nije mogao da neopaženo protrči po proplancima, tresla se zemlja od njegovog bega, o tome svedoči i stolnjak uflekan supom.

Nevoljno je odgurnuo tanjir i dohvatio šešir. Izašao je ispred kuće i udahnuo svež vazduh. Bacio je pogled daleko u daljinu, preko proplanaka, i nije ugledao Murakamara. Pred njegovim očima otvarala su se predivna polja prekrivena gustom, zelenom travom. A daleko, iza horizonta, nazirale su se šume Bonga. Još dalje od šuma dizala se magla ka vrhovima planine Bongobor.

Div je odavno zamakao.

Mistoha se ogrnula kožuhom i istrčala za njim. Mišbehova smirenost ju je usporila i odlučili su da, ipak, prošetaju do Trga. Svih petsto metara hoda su prešli ćutke. Oboje su slutili o čemu se radi i uprkos tome što im nije bilo jasno, znali su da se nikad ništa neće promeniti.

Na Trgu ih je već čekalo nekoliko građana, a među njima bila je i Druka.

– Konačno ste stigli! Murakamar je pobegao – usplahirano im je prišla Druka..

– Div Murakamar je pronašao Litotino pismo. Pojeo ju je – zaključila je Druka i pružila Mišbehu zgužvan papir.

Mišbeh se namrštio i otresao glavom, kao da pokušava da se dozove sebi. Razvio je parče papira na kom je čitkim rukopisom, gotovo kao krasnopisom, ispisan sledeći sadržaj:

Bolesna sam, a kad umrem, imaću dva groba.

Na prvom grobu, namenjenom onima prema kojima sam bila zaista iskrena i kojima sam verovala, volela bih da se okupljate u ljubavi, svi. Tu će pisati stih koji sam vam uvek rado pevala, najdraži.

Drugi grob posvećujem svima kojima sam verovala, a posvedočena su gamad.

Na njemu neće pisati ništa. Najveća kazna za one koje treba kazniti je da im ne poručiš ništa. Tišina. Ništa. Nebitni ste.

Ipak, iza tog groba biće krpena lutka, s mojim likom. Čisto da do kraja veruju da sam mislila na njih, a opet, biće u pravu. Zato će krpena lutka poručiti:

,,Pojedi je, dragi! Pojedi ovu kurvu u meni. Pojedi je, Murakamare! Pojedi je i beži! Godinama se borim protiv tog običaja, ali ne mogu mu ništa. Pojedi je, pojedi i – beži!  Litota.”

– Murakamar je pojeo Litotu – oteglo se Mišbehu s usana.

Mistoha ga je sažaljivo pogledala. Znala je da Mišbeh neće moći da oprosti sebi što je dopustio da div pojede njegovu rođenu sestru. Znala je da je Litota imala tešku odluku – ili da živi dok je crvi ne pojedu ili da je pojede div i da se onda rodi u drugom obliku. Bila je to mučna odluka. Mnogi su umirali pre nje iz straha od diva. Skrhani teškim bolestima, Bongovci su bežali u smrt. Iako su mogli da osvoje novi život tako što bi ih div pojeo, oni to nisu želeli. Nisu želeli na taj način da osvajaju još jednu šansu. Prepuštali su se bolesti, što je bio njihov izbor, a crvi su ih jeli. Ali Litota je odlučila da bude hrabra, da se reinkarnira. Znala je da će joj svi teško oprostiti tu odluku. Dozvoliti divu da te pojede bilo je ravno sramoti. Ona kao da nije imala pravo na novi život. Ali ipak je to uradila.

U teškim godinama iza sebe, stanovnici Bonga nisu imali dobro zdravlje. Sunce se zaglavljivalo i poplavljivalo. Narušene su im duhovne i telesne vrednosti. Mnogi su bili slabi, ali verovali su u moć prirode i svoje ozdravljenje. Isto tako, iako nije rođena Bongovka, Mistoha je prihvatila njihove običaje. Uvek su je čudile te priče oko divova koji su morali da jedu „bolesne“ žene. Žene koje dalje nisu mogle same. Žene koje su se borile sa sobom i okolinom i samo su se predavale, a divovi su bežali. Murakamar je bio jedini koji je mogao da spase Litotu i samo je Litota to znala. Jedina žena koja se žrtvovala zbog nove šanse.

Kratki pogled na Kocbekove pesme

Poezija Edvarda Kocbeka (1904-1981), „prognanog pesnika“, ne može se razumeti bez prethodnog osvrtanja na vremenske prilike u kojima se obreo njegov pesnički duh. Među prvima je upozorio tadašnju slovenačku javnost na opasnost od fašizma i umešanosti Crkve u to, što se  u velikoj meri odrazilo na njegovo stvaralaštvo. Od prve zbirke pesama „Zemlja“ (1934) do zbirke „Strava“ prošlo je gotovo trideset godina, ali ga „anatema“ nije sprečila da se potpuno posveti pisanju. Kocbek je mogao biti sve, a iznad svega je bio pesnik koji je čvrsto branio svoj stav da čovek mora da se bori protiv rata. Pisao je u vremenu koje se slobodno moglo nazvati potpunim ludilom – za vreme Drugog svetskog rata, kada siromaštvo, očaj stanovništva i nemoć pojedinca dominiraju svakodnevicom. Njegova poezija je pitka, često tiha, prepuna slutnji koje splasnu pred zakonima prirode. Pesnik je čas nemi posmatrač promena, čas osvešćeni glasnogovornik koji pokušava da dozove sve koje vidi:

Gromko vas pozdravljam, drugovi živi,
težaci, pisari, pustolovi i gnjurci,
ribari svih mora i ratari svih polja,
ratnici, gubavci, pljačkaši i žene vaše
U većini stihova je potpuno ushićen „punoćom i sveprisutnošću prirode“, što se najviše ogleda u zbirci  „Zemlja“. Svet  u kome se nalazi doživljava kao sintezu čoveka i prirode koju najbolje predstavlja plastičnim lirskim slikama sela. U opisima ne ostavlja metonimijska rešenja, te je u pesmi „Zalazi Sunce“ dočarao seoski krajolik na koji se spušta mrak. Vreme je sadašnje, on je posmatrač i hroničar jedne neumitne situacije. Zalazak Sunca „teče“ – u prvom stihu opisuje mrak u selu, tužan lavež pasa i molbu Hristu. Fantastična slika „smiraja prirode“ naslanja se na drugu strofu, u kojoj jabuke „mirišu na promenljivost“. Tim opisom doprinosi tajanstvenosti koja se pomalja i u poslednjem stihu: Neko je u novom grobu zreo i tih.  Pesnik nije rekao da su jabuke trule, već im je dao „titulu“ promenljivih, a to implicira da su zrele odnosno prezrele, baš kao i neko u novom grobu. Ako bismo dopustili mašti na volju, moglo bi se naslutiti da jabuke, kao simbol zdravlja i snage, trunu i nestaju baš kao i „neko“, taj neodređeni „neko“, biće bez identiteta koje  neizbežno mora da se pokloni moćnoj Majci Prirodi, bez trunke pesnikove nostalgije.
Međutim, već sledeći naslov pesme u kom je Sunce, nepresušni izvor života, napisan je u perfektu: „Sunce je zašlo“. Realističan prikaz žene koja „nepomično“ stoji između malih kuća i desni dlan drži  na usnama sluti užas, ali odmah sledi slika dece koja skupljaju suvarke uz potok, sedaju oko vatre, njišu se uz „tupe zvukove“. Potom, u drugoj strofi, žubor vode i šum bosih stopala, „zvučne slike“, u potpunosti popunjavaju stvarnost.
Kocbekov „junak“ često je bos: Čovek livadom ide, šum se tiho hvata ispod bosih nogu, čime naglašava povezanost sa prirodom, sa onim iskonskim – gotovo mitskim – sa zemljom. Ljudi u njegovim pesmama ili bosi dodiruju površinu zemlje koja isparava rosu ili mrtvi spavaju u natrulom lesu, kako stoji u stihovima pesme „Mesec sija na ograđene pašnjake“. Kocbek uranja mesečinu i Mesec u seosku idilu, gotovo u istoj meri kao solarnu simboliku. Saživljenost sa prirodom pod mesečinom nije prisutna samo kod ljudi, već i kod životinja. Svečanim i tajanstvenim stihovima on realistično prikazuje konje na livadi, a potom preciznim jezikom nadrealistično i direktno predstavlja svet oko sebe – konji su u prvom delu stiha u prirodnom okruženju, a u drugom već beže od noćnih senki. Kontrastom koji u istom stihu postiže opisom mukog pasenja i bega uz topot, pesnik čitaoca iz mira gura u nemir. Međutim, kod Kocbeka mir i nemir nisu takmaci već su „zasebni“ i, što je neverovatno, harmonični. U svom tom događanju na tlu, gde konji beže od senki, dečaci na plastu sena pripovedaju a mrtvi spavaju – zemlja usamljena isparava.
Sve te precizne „minijaturne priče“ u stihu u kojima su žene, deca, životinje, mrtvi pod zemljom, a mesečina i sunčeva svetlost nad tlom, realistično prikazuju „egzistencijalnu prisutnost“. Plastičnim prikazima i naizgled tek nabrojenim događajima u zbirci „Zemlja“ pesnik kao da čitaoca „miri sa sudbinom“, ali prisutna simbolika i višeznačnost koje njegovu poeziju čine „kocbekovskom“ isplivavaju na površinu i preovlađuju čitaocem. Međutim, zbirkom „Strava“ Edvard Kocbek čitaoca izmešta u malo drugačiji svet – onaj u kom nestaje saživljenost čoveka i prirode i njihova mitska sraslost ne zavređuje oduševljenje:
 Vrištim i plešem,
  brzam i divljam,
  ne mogu se zaustaviti,
  tražim svoju protivrečnost,
  pa je ne nalazim. („Tmina“)
Čovek se sada nalazi u stalnom iščekivanju nečeg nepoznatog, ali i poznatog, u strahu je unezveren, preplašen i napet. Edvard Kocbek, iako svedok užasa, i dalje ne preza od tajanstvenosti, zapitanosti, ali i pomirenja sa ishodima. Nijednog trenutka on ne žali sebe, već potpuno pesnički pristupa novim situacijama. Međutim, neizbežno je bilo da se ratna dešavanja upletu u njegovo poimanje stvarnosti i prilično ga oboje. Tako se u drugoj zbirci, koja simbolično nosi ime „Strava“, osvrnuo i na svoj položaj.  Iskren ton u pesmi „Ko sam?“ upotpunio je sa prenesenim značenjem i slikama koje čitaoca „bacaju“ od pustinje do Hamletove terase:
Nikada nisam ono
što misle da jesam
i nikada nisam tamo
gde me vide oči
Na samom početku pesme Kocbek se predstavlja kao neko koga niko nije spoznao. Početnim  stihovima pesnik kao da nas uvodi u nekoliko redova ispovesti. On opisuje za šta ga „optužuju“ najbliži  – prijatelji su uvereni / da sam tajni đakon, ali potom on uzvraća:
A ja u podne klečim
sred pustinje i pišem
u pesak nalog tišine,
pred veče zaškripim
u opasnoj raspuklini
vavilonskog tornja…
 
Kocbek se zatim osvrće na ponoć, koju provodi na Hamletovoj terasi, potom sledi veče u vavilonskom tornju, a pred zoru hita ruži. Nije slučajno vreme u ovoj pesmi podeljeno na podne, veče, ponoć i zoru. Podne, doba kad je najjače zračenje Sunca, pesnik provodi u pustinji, tamo ge je najteže podneti vrelinu, ali o tome ćuti – i piše u pesak nalog tišine.  Umoren od trpljenja, uveče se obre u vavilonskoj kuli, baš tamo gde je nerazumevanje osnov svega. Ponoć provodi na Hamletovoj terasi, vreme kada je „gluvo doba noći“ i kada počinje radnja u Šekspirovom delu. Naposletku, zora kao početak nečeg novog i ruža su jedine koje mogu da posvedoče da pesnik govori istinu. Ruža kao cvet koji je u filozofiji ono što je uvek lepo, spremna je da izbije:
...te odjezdim prema
darežljivoj ruži
spremnoj za izbijanje,
jednom će pogledati
oholom stoleću u obraz
i ono će pocrveneti.
Kocbek krajnje smelo uvodi ružu, koja je arhe lepog, kao jedinu heroinu koja će postideti vek i događanja u njemu.
Iako su u „Stravi“ češća obraćanja pesnika svojim sunarodnicima i teme su „ličnije“, on nije „raskinuo“ sa svojim motivima. Pesnik i dalje peva o Mesecu, ali na drugačiji način. Slike sela su se preselile na „lice mesta“ koje je ispunjeno strašnim mislima. Tako u pesmi „Mesečina“ nestaje „puko konstatovanje“ svega što se događa. Slike mu se i dalje smenjuju pred očima, ali su užasnije i ovoga puta on se okreće „ka sebi“, doduše, sa istom distancom, potpuno pomiren s dešavanjima. On u prvoj strofi opisuje kako tetura po dubokoj mesečini okružen leševima koje je more izbacilo nakon što ih je potopilo. Nijedan zarez nije upotrebljen, što na čitaoca ostavlja utisak da se stihovi nižu bez trenutka za predah zbog užasa koji pesnik, kao lirski subjekt, preživljava.
On „tetura“ u novoj stvarnosti koja je kao more progutala ljude, pa ih mrtve izbacuje, jer joj više nisu potrebni. U drugoj strofi se kao ronilac bori sa algama, a već u trećoj ponavlja prva četiri stiha iz prve, ali dodaje i zareze:
Svu noć teturam
po dubokoj mesečini,
levo i desno leže
zeleno goli leševi
Na taj način on kao da samome sebi ponavlja šta je video i nagoveštava da je smiren, svestan onoga što ga čeka. Upravo ta pomirenost sa ishodom čini ga doslednim sebi, ali i modernim pesnikom. Poslednji stihovi potpuno očekivano „nižu se“ iza zareza:
Zbrka nepoznata reda
pretače me, preobražava,
tek sam noćas spoznao
neizrecivu istinu,
surovije ću živeti
a umreti nežnije

Kostarsi su se vratili i doneli memlu (Bongo nije više sigurno mesto)

Bale joj cure iz crnih usta, ranjena u leđa, vuče se ka izvoru. Nemoćna da se osloni na zadnje noge, podiže glavu i ispušta urlik. Močvara zaudara na njenu krv. Vuče se, a za njom tragovi krvi i smrada. Vlažni vazduh joj otežava disanje, dah joj škripi. Teško diše dok prednjim delom tela pokušava da dopuzi do izvora. Klone. Ispušta krik. Svuda oko nje mračna pustara natopljena zadahom borbe. Stenje i pljuje svoje zube. Ne može dalje, mesečev sjaj se preliva po izvoru. Nadomak je, ali on postaje sve mutniji.

– Tata! Pogledaj… pa, to je.. to je krv – govori Bagan svom ocu koji stoji iza njega.
– Ne diraj Bagane, hajdemo kući – nesigurno govori otac i pogledom prati crvenu baru koja se proteže duž mekanog tla.
Bagan ponovo dodiruje krvavu baru.
– Nije trebalo da se zadržimo ovoliko na izvoru. Majka će nas tražiti, zabrinuće se – govori otac dok usporeno okreće glavu ka sinu, nemoćan da odvoji pogled od krvave linije koja se proteže ispred njih.
– Ne diraj to! Polazimo! – vrisnu kad ugleda da dečak prstom dodiruje površinu barice. Otac uzima Bagana u naručje i peva mu pesmu koju je i on slušao kao dete.

Ispred kolibe, na obodu močvare, Lanida cupka nogom.
– Bagane! Leslo! Gde ste dosad? – pritrčava im i uzima pospanog Bagana u naručje.
– Sva sreća pa se mesec ne kezi, noćas je pun, pa smo mogli da vidimo put – smiruje je Leslo dok ulazi za njom u kolibu. Lanida spušta Bagana na trsku prekrivenu pamučnom prostirkom i okreće se ka Leslu.
– Zašto ste zakasniili? On ne sme tako dugo da ostaje budan. Močvara je divlja, moglo je nešto da vam se desi – prekorno govori Lanida gledajući ga vlažnim očima.
– Kostarsi su se vratili. Dok smo bili na izvoru, čuo sam strašne urlike zveri, dolazili su sa svih strana, nisam znao kojom stazom da se vratimo, a da ih ne sretnemo. Baganu sam rekao da se životinje spremaju na počinak i da tako zvuče kad se uspavljuju. Krenuli smo put Omorikove leje, ali smo naišli na miris smrti. Tragovi krvi su svuda – šapuće Leslo i više za sebe dodaje „Doći će i po nas. Konačno.“
Lanida nemoćno stavlja dlanove preko usta…

Znakovi pored interneta

*O ljubavi

Kad budem išla u Peru neće mi trebati pasoš, zato što volim Peru, a ljubav ne zna za granice.

Rim je ljubav. Zato sto je Roma unazad amor.

Ljubav u doba nemogućnosti popločana je velom lažne svejednoće.

*O nedostajanju

Ugazim u nedostajanje, pa pokušavam da obrišem čizmu. I tako nastradaju mnogi. Izvinjavam se.

Merna jedinica za nedostajanje je zagrljaj.

Pijem pivo u raljama života, palim slovo, kašljem nedostajanje.

Tamo gde je nedostajanje, tamo je i bila ljubav, tamo gde ga nema, tamo je ležala laž. Užasno je saznanje to sad.

*O željama

Sve što želim, a ne ostvaruje se, legnem i prespavam da prođe.

Želim da sam ležerni kapetan – da mi lula izbacuje mudrost, a paluba dunjevaču.

U tvoje želje boje mesa spustiću kap svoje vode, ja sam devojčica iz sladoleda, želim da poližem kornet.

Želim mirnu luku, pa sam stavila brod na glavu.

Želim da mi pređe u naviku nenapeto stanje, a tebi svakomomentnonežna reč.

*O životu

Pravdam se pred drugima i lažem ih da bi lakše podneli moj život koji meni uopšte nije nepodnošljiv.

Glasne su ti misli, tih ti je život.

Stigla mi je poruka od drugarice koja je na kiši trenutno: MOKRI SMO I NE ZNAMO KUDA ŽIVOT IDE

Mogao bi Bog da mi lajkuje život ove godine.

Lep je život kad možeš da priuštiš da te mrzi da ustaneš.

Dete koje nije spavalo u kafani, ne zna šta je život.

Šta će mi život bez sebe, dragi.

Rođena da se mazim, naterana da grmim kroz život.

 

Volim.

Okrećeš mi leđa kao da ne umem da ih ljubim

i kao da mrtvi već nisu prošli sve ovo.

Branimo se od onog što je između,

ti držiš mač,

a ja vodim hladni rat.

Otkrijem ti se, pa mi se prehladim.

Zagrej prostoriju.

Volim te.

Očaj je razumeti te.

Umem ja mnogo više.

Kažnjavaš me što umem

ili me ne veruješ?

Ne plaši se da budeš srećan.

Volim te.

Volontiranje je luksuz

Istok Pavlović je pre nekoliko dana objavio tekst „24 sata“ o devojci koja je završila dva fakulteta, a mora da volontira. Tekst je objavio na svom profilu, uz sledeći komentar:

„Krajnje je vreme da shvatimo da završen fakultet ne garantuje ništa. Svet se jednostavno izmenio, bitno je šta neko zna da radi, i koliko je bio proaktivan da to sam nauči.

Novinari namerno objavljuju ovakve populističke tekstove, kako bi postigli empatiju sa čitaocima i njihovim komentarima „jao strašno“, „jao u kakvoj zemlji živimo“.

Umesto da objavljuju ovakve tekstove na svakih nedelju dana, bilo bi bolje da objavljuju priče o mladim ljudima koji su sve što znaju naučili sami, kod kuće, preko Interneta, a danas imaju neki svoj uspešan biznis. Lično poznajem bar 100 takvih primera.

Ljudi nemaju koristi od ovakvih tekstova i kukanja kako stara pravila više ne važe, ali imali bi puno koristi od slušanja novih životnih priča i ukazivanja na nova pravila“.

Iskreno, nisam se mnogo razočarala kada sam ovo pročitala, jer od njega ne očekujem mnogo više od toga. Međutim, zabrinulo me je to što je on tim komentarom gotovo pokušao da legalizuje volontiranje. Ne sumnjam da je to uradio slučajno, ali kao vajni internet ekspert cenim da bi trebalo malo više pažnje da obrati na svoje postove.

Evo šta je tu meni zasmetalo:

1. Krajnje je vreme da shvatimo da završen fakultet ne garantuje ništa. Svet se jednostavno izmenio, bitno je šta neko zna da radi, i koliko je bio proaktivan da to sam nauči.

Čovek je u pravu – završen fakultet nigde ne garantuje ništa. Međutim, fakultet upisuješ zbog svog znanja, ali i zbog toga što imaš pretpostavku u glavi da svaka napredna zemlja li ona koja želi da napreduje ceni obrazovanje i da će obrazovani ljudi pre naći posao od neobrazovanih, uz dužno poštovanje – ako nisi završio medicinu – ne možeš da radiš kao lekar. Stvar je prilično jasna. Moje mišljenje je da obrazovanje nema veze s diplomom, ali društvo tako ne funkcioniše.

2. Novinari namerno objavljuju ovakve populističke tekstove, kako bi postigli empatiju sa čitaocima i njihovim komentarima „jao strašno“, „jao u kakvoj zemlji živimo“.

Čovek je u pravu – JAO U KAKVOJ ZEMLJI ŽIVIMO! Međutim, on zaboravlja da novinari ne objavljuju tekstove, već njihovi urednici. Ako uzmemo u obzir da mnogi diplomirani novinari ne mogu da pronađu posao ili kad ga i imaju – teško da mogu pristojno da žive, onda ne verujem da postižu empatiju. Empatija se postiže nekim drugim tužnim pričama, sigurno ne realnom slikom Srbije. Time se postiže širenje istine.

3. Umesto da objavljuju ovakve tekstove na svakih nedelju dana, bilo bi bolje da objavljuju priče o mladim ljudima koji su sve što znaju naučili sami, kod kuće, preko Interneta, a danas imaju neki svoj uspešan biznis. Lično poznajem bar 100 takvih primera.

Čovek je u pravu – mislimo pozitivno! Međutim, problem kod današnjih bg ušemljivača (tako zovem te njegove uspešne koji su uspeh zaslužili najčešće zbog poznanstava koja imaju) je što su napravili svoj mali krug i vuku jedni druge. To je super za njih, ali šta ćemo sa onima koji nisu deo ekipe?

4. Ljudi nemaju koristi od ovakvih tekstova i kukanja kako stara pravila više ne važe, ali imali bi puno koristi od slušanja novih životnih priča i ukazivanja na nova pravila.

Čovek je u pravu – postoje nova pravila. Međutim, imamo koristi od ovakvih tekstova. Možda će neki poslodavac odlučiti da toj devojci pruži šansu. Pritom, slažem se, to što je neko završio fakultet ne znači apsolutno ništa do da je bio uporan. Nije nužno inteligentniji od drugih, samo je uporniji. Takođe, od ocena ne zavisi kakv će biti radnik, ali ni od godina studiranja. Bez obzira na sve to, fakulteti i univerziteti postoje da bi se društvo unapredilo. Strašno je ostavljati na cedilu ljude koji su ulagali u sebe, pa ne mogu da se odvoje od roditelja jer im je jedina šansa da volontiraju. Najčešće se na tome i završi, pa onda dođu novi diplomci. U razvijenim zemljama se plaća praksa u srednjoj školi. Praksa u SREDNJOJ školi. Zašto onda u ovoj našoj maloj zemlji da žmurimo pred diplomiranim i mladim ljudima i da im govorimo: „Ha-ha-ha, glupi ste! Nije trebalo da učite! Odakle vam te ideje? Trebalo je da se družite s nekoliko bg likova koji žare i pale i opušteno!“

Ne, ne smemo dozvoliti da volontiranje postane legalno. Nema svako roditelje koji mogu da zalegnu dok sin ili ćerka negde volontira. Nema svako babu i dedu u Nemačkoj, nema svako bogatog dečka, nema svako privatnu firmu, nema svako poslove „sa strane“, nema svako svoj stan, nema svako vremena da volontira, nma svako novca da volontira!

Volontiranje nije provera nečijeg znanja, volontiranje je luksuz!