Divni ljudi

Divni ljudi se stide što su divni. U svetu punom praznih, divni ljudi svoju veličinu vide kao kakvu slabost. Preispituju se i besomučno nadograđuju. Kad vole, čuvaju svoju ljubav. Tiho se usavršavaju poput noći supermeseca.
Kad osetite divno biće, recite mu da ste ga osetili. Život je isuviše kratak za zavist.

CIKLUS BONGO ISTINITA PRIČA, a kao da nije

Obezglavljena rulja je tapšala na Trgu podanika, iščekujući da joj se obrati vladar Ohvuk. Sunce je stajalo visoko na nebu, isisavajući i poslednju kap iz njihovih vratova. Neki su bez glave ostali baš davno, pa su im se, tokom evolucije njihovih predaka, dlanovi razvili u uši. Drugi, doduše u manjini, prosto su rođeni obezglavljeni i s ušima na dlanovima. Treći su nedavno glavu izgubili na „giljotini pravde“, te ne čuju ništa. Ali tapšu.

Mišbeh je sedeo do prozora i posmatrao nakaznu rulju oko čijih vratova su prštale kapljice krvi.

– Oni tapšu, a nemaju glave. Pogledaj onog sveže isečenog, još mu curi krv niz leđa – reče on Stavraji.

– Ludi su. Evo i ja sam ostala bez glave, pa mu nikad ne bih tapšala – pokazala mu je rukama Stavraja.

Mišbeh je sumorno izdahnuo. Veđe su mu se skupile na čelu kao da će eksplodirati od briga, ali nije rekao ni reč. Pipnuo se po temenu da se uveri da mu je glava i dalje tu, osetio je nežnu kosu pod prstima i spustio ruke. Zatim je tromo pogledao Stavrajine zavoje oko vrata koji su bili potpuno skoreni u krvi. Trebalo je kupiti nove, čiste.  Iz misli ga prenuše novi povici s trga.

– Bravo! Bravo! – razlagali su se uzvici nekolicine stanovnika Bonga koji su i dalje imali glavu na ramenima, dok su oko njih neumorno tapšali oni bez nje.

Vladar Ohvuk je stupio na binu napravljenu od kartona za jaja, udahnuo vazduh, ispravio leđa i pogledao u oduševljenu masu.

– Mi nećemo dozvoliti da Bongo propada kao što je dosad propadao! Vreme je za korenite promene. Možda me nećete voleti, ali će vam biti bolje za dve godine! – odjeknule su Ohvukove reči, a snažan aplauz natopljen krvlju prolomio se Bongom.

Mišbeh zaklopi uši i prošaputa: „Svake godine će nam biti bolje za dve godine. Večnost se piše ‘dve godine'“.

Neko zakuca na vrata. Stavraja popravi zavoje oko vrata, te otvori.

– Dobar dan, ja sam Miloneja iz Bongo narodne stranske. Gospodin Ohvuk  je svim građanima obezbedio prelepe šešire u znak zahvalnosti što su ga podržali na izborima.

– Ne mogu to da prihvatim, vidiš, ja nemam glavu.

– Ne možete da prihvatite? Ali morate!

– Šta će mi, sine? Dajte to nekome ko ima glavu, za njih ste ih i napravili.

– Pa učinite to makar iz zahvalnosti za sve što je Ohvuk sa svojim prethodnicima učinio za Bongo. Pogledajte kako nam je prelepo sredio brda…

– Šta će mi šešir, devojčice, ako nemam glavu? Zar ste ijedan podelili? Više je nas obezglavljenih nego onih što imaju nešto iznad vrata… Bolje bi bilo da ste mi doneli zavoje da zadržim ovo malo krvi što mi je ostalo.

– Zavoji su obezbeđeni svim građanima kada napune godine predviđene za dobijanje zavoja. Naravno da sam podelila! Čudni ste vi, Stavro. Zaista. Zato ste i ostali bez glave. Nećete šešir! Zaboga – brecnu se devojka i prkosno se okrenu, te nesta u daljini.

– Ko je to bio? – zapita Mišbeh.

– Neka devojka iz Ohvukove stranke.

– Šta je htela?

– Da nam da šešir.

– Jesi li uzela?

– Nisam, šta će mi? Nema glave, nema šešira.

– Možda je trebalo da uzmeš.

– Molim?!

– Primetio sam da su glavu na ramenima sačuvali samo oni koji nose šešire.

– Misliš da si sledeći?

– Što ćutiš? Vidiš li me?