Ciklus Bongo: Stidov sram i promašaj

U podnožju planine Bongobor dani su se otimali kao kad se dete majci otme iz ruku da bi samo hodalo ulicom. Jutra su dolazila i odlazila jednako spokojno, kao da se ama baš ništa ne dešava pod svodom.

Tog jutra, još su vrapci cvrkutali, Sram je zahvatao vodu na izvoru. Dok je podizao kantu punu vode, ugledao je svoj odraz u njoj.

Posmatrao je svoje lice.

Uvek mu se činilo da je isti, ali nije bio. Slika je svakog puta bila drugačija. Ovog jutra, mnogo pre glavne priče koja će sasvim promeniti Bongo, Sram je bio drugačiji, a to ga je činilo istim.

„Uvek sam drugačiji, a to znači da sam uvek isti – promena mi je konstanta“.

Stid je, posmatrajući svoj lik, mislio o svemu što mu se dešavalo ranije tog dana.

Setio se kako je u prolazu ugledao prelepu crvenu haljinu kako leprša u nanosima opojnog prolećnog povetarca. Setio se kako je miris vanile došao do njegovih nozdrva i sasvim ga obuzeo i prožeo. Setio se očiju koje su ga gledale prodorno, ali, mislio je, sasvim prijateljski. Setio se nogu koje su prošle pored njega i zbunile ga, nije znao zašto. Setio se da je potom naleteo na žutu haljinu koja je svojim valovima dodirivala uske prolaze i zidove starog dela grada. Setio se da je devojka u žutoj haljini prosula jagode i dok ih je podizala, njene dojke nabrekle su ispod tanke, pamučne haljine. On je to video, ali mislio je da su nabrekle jer po svojoj prirodi spontano bujaju. Setio se da nije prišao da pomogne i pokupi jagode, jer on to ne radi, to će devojka u žutoj haljini uraditi sebi zarad sebe. Ali njene vragolaste i vlažne oči su ga netremice gledale i tražile da pokupi jagode. Udaljavajući se od žute i crvene haljine, misao mu zastade na tamnoj haljini koju je sreo pred samim izvorom. Besno ga je ošinula svojim ivicama, a on se pitao otkud taj bes u njoj.

Misli su mu se preplitale po čitavom biću i poput raznobojnih traka prolazile kroz njegove vene i bojile mu dušu. Trake u raznim bojama izlazile su iz njegovih ušiju, da bi se potom mrsile po prstima i vraćale nazad u telo, kroz nozdrve. Držao je kofu vode u ruci, a milostive trake mazile su ga i obavijale se oko njega poput pitomih zmija. Prožet trakastom strašću otvorio je oči i u ječanju svom nežno oborio glavu. Njegov odraz crveneo se u kofi vode.

Voda je bila vatreno crvena.

 

Natpis na Bongo mramornom stubu gde je sahranjena nepoznata žena:

Haljinu crvenu nosila sam

Kad si plesao koracima

Širokim ramenima

Zanosnim hodom,

Pomislih možda bi žutu,

Razbacah jagode za tebe,

A ti u drugu stranu,

Obaraš pogled mio.

Iz besa rastrgoh strah

Zar ne vidiš moje niti

U bojama raznih duga

Želim da se u tebi rađam

U tebi da umirem

Željo!

Iz besa rastrgoh strah,

Zavih se u crne skute,

Kraj izvora sustigoh ti oči,

Ne videh im boju,

Pomislih znaćeš kad proletim.

Ni video nisi, rano moja,

Zauzet svojim crvenilom,

Opasan svojim imenom.

Umirem čekajući

Da podigneš pogled.

 

Na bulevaru

Jednom ću te upoznati,

u zubima ću te nositi

kroz grad.

Krstiće se babe

i čudiće se popovi,

a ja ću tebe u zubima

nositi kroz grad.

Na bulevaru ću te pustiti

pašćeš na beton

lobanja će ti prsnuti

a ja ću dugo stajati

jer zubima se ne nose ljubavi

zubima se ne brane ljubavi

ljubavi se ne brane

zubavi se ne brane

ne ljube

ljubavi

zubima

Samo sekund.

Jednom ću te upoznati

i u zubima ću te nositi

kroz grad.

Na bulevaru ću

prestati da postojim.