Danas je sutra

Polomljeni zubi od neizgovorenih reči seku jezik.
Nema bola, samo užasan pritisak neodgovornosti čuje se.
Sutra možda neće postojati ako ga ne ubacimo u danas.
Zabluda da ima vremena je predsmrtna pesma.
Ništa nije sigurno u ovom našem ništa.
I to je nešto.

Kretenu, odjebi

Kad ti neko petnaest puta kaže „kretenu, odjebi“, ali baš tako pismeno i lepo, možda bi trebalo da odjebeš.

Ne bi trebalo da plačeš.

Nekoliko dana.

Ne bi trebalo da prepričavaš to u sebi, nekoliko dana.

Kad ti neko kaže „volim te“, pa „kretenu, odjebi“, možda bi trebalo da odjebeš.

A kako da odjebeš ako voliš?

Kad ti neko kaže „kretenu, odjebi“, prvo što valja da pomisliš je da si možda previše šaljivost u situaciji koja nije previše za šalu.

Kad ti neko kaže „kretenu, odjebi“, moraš da kažeš da nisi kreten.

Jer nisi kreten.

Život nekad radi protiv nas, a mi protiv života, pa onda u toj borbi, strada naš život.

Nije sve izgubljeno, neki su se našli.

I neka su.

Kad si kreten, i kad treba da odjebeš, onda probaj i ti da se nađeš.

Iako je sve tvoje sjebano tim nemogućim prokletim „volim te“.

Ali svejedno odjebi, jer to su tuđe želje.

Nemoj da plačeš dok ovo pišeš i nemoj da plačeš dok te neko nešto pita, neku glupost.

Nemoj da plačeš što je Vučić pobedio.

Nemoj da plačeš što su ti smanjili platu.

Nemoj da plačeš ni na „kretenu, odjebi“.

Plači na prvo nemoguće prokleto „volim te“.

 

Susreti

 

– Dobar dan, komšinice.

– Dobar dan.

_______________________________

– Ej, otkud ti?

– Evo čekam bus.

– I ja.

_______________________________

Drvo i na drvetu mrtvo dete drveta, a na mrtvom detetu drveta slika mrtvog deteta poznanika. Samoubica iz obližnjeg sela. Njegova slika bledi na papiru, na mrtvom detetu drveta. Dva mrtva deteta, jednom sahrana u petak, drugo se sahranjuje polako, na kiši. Ili dok ga neko ne pocepa.

__________________________________________________________

– Ćaoo!

– Ej!

(zagrljaj onaj zagrljaj u jednom smeru. sumnja s druge strane, planine i mora s prve strane)

______________________________________________________________

– Dobro jutro!

– Poranila si?

– Malo.

________________________________________________________________

– Ćao!

– Stižeš.

– Dešava li se nešto?

– Ništa.

________________________________________________________________

– Dobar dan, radni narode.

– Velkam.

– Idem odmah, samo sam svratila da…

– Važi.

______________________________________________________________

– Ej!

– Ćao!

(zagrljaj. onaj zagrljaj što spaja dvoje, pa kad se rastave ne znaju jesu li ostali sebi svoji)

(poljubac. onaj poljubac nespretno namešten)

– Daj upaljač.

– Evo.

________________________________________________________________

Unesite naslov ovde

On je pričao glasno, kao da se ne plaši da će se duhovi prošlosti i sadašnjosti pojaviti između nas, baš onakvi kakvi su bili – goropadni, od krvi i mesa. A nije bilo duhova, niti su mogli da ožive. Duvanski dim pred očima i čaša nekog jeftinog pića na stolu bili su naša publika.

On je pričao brzo, skakao je s teme na temu, žive oči su čas gledale u pepeljaru, čas u cigaru koja se približavala usnama. Kad bi je udahnuo, desnim okom bi malo začkiljio, pa bi onda izdahnuo sav taj teskobni dim iz pluća. Potom bi obavezno vrteo cigaru po ivicama piksle, skidajući s nje tek rođeni pepeo.

– Razumeš?

Govorila sam „da“ ili sam klimala glavom. Ali sve vreme sam mu gledala u kosu, koju je ukrotio frizer, baš pre neki dan. Gusta i podšišana, ličila je na tepih koji je ravnomerno naselio prostor iznad toliko zapitanog mozga. A u mozgu, zamišljala sam, gomila neurona se pali i gasi, kako koji živne pred nekom novom idejom. Sigurna sam bila u tom trenutku da unutra sve svetluca od šarolikosti. Baš kao i pre neki dan koji je bio mnogo davno kada smo namerno slučajno dotakli usnama usne onog drugog. Baš tada je ogromna strujna linija pošla preko mog mozga, tu malo ispod kose, i sve je zazujalo. Tako nekako, pomislila sam, mora da je i u tom mozgu.

– Jesi videla pesmu?

Govorila sam „da“ ili sam klimala glavom. Ali onda mi se najednom stropoštaše sve nekakve proklete pesme i počeše da mi asocijativno skakuću po duši. Tek naslućene melodije, bendovi, poruke koje su nosile, junaci kojekavih sportova o kojima nisam znala ništa, malo zvezda, malo svemira, mnogo ničega, svega pomalo. I sve se to tako komešalo, izvijalo, upijalo, izvlačilo, pa se ponovo vraćalo, prsti su se namah tresli, kolena su počela da igraju, jezik se umirio.

– Jesam ti pustio link o gradu koji je najbolji za život?

Govorila sam „ne“ ili sam odmahnula glavom. Ali onda mi se surva u usne sva ona neizgovorena reč, sva težina želje da se bespovratno imamo, pa nek se nikad posle nemamo. „Grad za život“ odjekivalo je po ravnom polju u meni, okean u plućima je bio sve veći, zamalo da sva ta nepregledna voda ispliva, hučeći, da se razliju litri vode i po tom stolu, i po kutijama cigara i jeftinim pićima, i po konobaru koji dobacuje neki šaljivi zaključak i po penzionerima u ćošku, po novinama što ih niko ne čita. Pa neka potone i čitav kafić, nek ulicom ide moj okean, neka potapa podrume, neka buja bulevarom, neka huči po predgrađu, neka sve ide dovraga, a mi da plivamo u tom okeanu, da plivamo, ne osvrćući se. Htedoh i da ga povučem prstima koji su se tresli, možda u zabačeni ćošak, možda u neki mrak, pa neka moj okean okupa ga celog, pa nek se suši gde se već suše ljudi okupani okeanom. Nek se suši, neka ga više nema za moj nepregledni okean u plućima. Htedoh i da ispričam šta mi sve pada na pamet, ali njegovi neuroni su toliko svetlucali da sam samo lenjo ćutala, a svetlucali su o nekom boljem životu negde daleko. Ideje su se palile i gasile, dvorci su sagrađeni već, iako još materijala za njih nema. Okean se povlačio, pluća su me stezala, kao da me prekorevaju što sam povukla okean. Sve je bilo glupavo, možda u tom mozgu nema svetlećih neurona, možda nema strujne linije koja prži po površini, možda nema ničega, možda nema mene. Htedoh i da šapnem da me pluća stežu, ali on je pričao tako glasno, kao da se ne plaši da će se duhovi prošlosti pojaviti između nas, baš onakvi kakvi su bili – goropadni, od krvi i mesa.