Danas je sutra

Polomljeni zubi od neizgovorenih reči seku jezik.
Nema bola, samo užasan pritisak neodgovornosti čuje se.
Sutra možda neće postojati ako ga ne ubacimo u danas.
Zabluda da ima vremena je predsmrtna pesma.
Ništa nije sigurno u ovom našem ništa.
I to je nešto.

Kretenu, odjebi

Kad ti neko petnaest puta kaže „kretenu, odjebi“, ali baš tako pismeno i lepo, možda bi trebalo da odjebeš.

Ne bi trebalo da plačeš.

Nekoliko dana.

Ne bi trebalo da prepričavaš to u sebi, nekoliko dana.

Kad ti neko kaže „volim te“, pa „kretenu, odjebi“, možda bi trebalo da odjebeš.

A kako da odjebeš ako voliš?

Kad ti neko kaže „kretenu, odjebi“, prvo što valja da pomisliš je da si možda previše šaljivost u situaciji koja nije previše za šalu.

Kad ti neko kaže „kretenu, odjebi“, moraš da kažeš da nisi kreten.

Jer nisi kreten.

Život nekad radi protiv nas, a mi protiv života, pa onda u toj borbi, strada naš život.

Nije sve izgubljeno, neki su se našli.

I neka su.

Kad si kreten, i kad treba da odjebeš, onda probaj i ti da se nađeš.

Iako je sve tvoje sjebano tim nemogućim prokletim „volim te“.

Ali svejedno odjebi, jer to su tuđe želje.

Nemoj da plačeš dok ovo pišeš i nemoj da plačeš dok te neko nešto pita, neku glupost.

Nemoj da plačeš što je Vučić pobedio.

Nemoj da plačeš što su ti smanjili platu.

Nemoj da plačeš ni na „kretenu, odjebi“.

Plači na prvo nemoguće prokleto „volim te“.

 

Susreti

 

– Dobar dan, komšinice.

– Dobar dan.

_______________________________

– Ej, otkud ti?

– Evo čekam bus.

– I ja.

_______________________________

Drvo i na drvetu mrtvo dete drveta, a na mrtvom detetu drveta slika mrtvog deteta poznanika. Samoubica iz obližnjeg sela. Njegova slika bledi na papiru, na mrtvom detetu drveta. Dva mrtva deteta, jednom sahrana u petak, drugo se sahranjuje polako, na kiši. Ili dok ga neko ne pocepa.

__________________________________________________________

– Ćaoo!

– Ej!

(zagrljaj onaj zagrljaj u jednom smeru. sumnja s druge strane, planine i mora s prve strane)

______________________________________________________________

– Dobro jutro!

– Poranila si?

– Malo.

________________________________________________________________

– Ćao!

– Stižeš.

– Dešava li se nešto?

– Ništa.

________________________________________________________________

– Dobar dan, radni narode.

– Velkam.

– Idem odmah, samo sam svratila da…

– Važi.

______________________________________________________________

– Ej!

– Ćao!

(zagrljaj. onaj zagrljaj što spaja dvoje, pa kad se rastave ne znaju jesu li ostali sebi svoji)

(poljubac. onaj poljubac nespretno namešten)

– Daj upaljač.

– Evo.

________________________________________________________________

Unesite naslov ovde

On je pričao glasno, kao da se ne plaši da će se duhovi prošlosti i sadašnjosti pojaviti između nas, baš onakvi kakvi su bili – goropadni, od krvi i mesa. A nije bilo duhova, niti su mogli da ožive. Duvanski dim pred očima i čaša nekog jeftinog pića na stolu bili su naša publika.

On je pričao brzo, skakao je s teme na temu, žive oči su čas gledale u pepeljaru, čas u cigaru koja se približavala usnama. Kad bi je udahnuo, desnim okom bi malo začkiljio, pa bi onda izdahnuo sav taj teskobni dim iz pluća. Potom bi obavezno vrteo cigaru po ivicama piksle, skidajući s nje tek rođeni pepeo.

– Razumeš?

Govorila sam „da“ ili sam klimala glavom. Ali sve vreme sam mu gledala u kosu, koju je ukrotio frizer, baš pre neki dan. Gusta i podšišana, ličila je na tepih koji je ravnomerno naselio prostor iznad toliko zapitanog mozga. A u mozgu, zamišljala sam, gomila neurona se pali i gasi, kako koji živne pred nekom novom idejom. Sigurna sam bila u tom trenutku da unutra sve svetluca od šarolikosti. Baš kao i pre neki dan koji je bio mnogo davno kada smo namerno slučajno dotakli usnama usne onog drugog. Baš tada je ogromna strujna linija pošla preko mog mozga, tu malo ispod kose, i sve je zazujalo. Tako nekako, pomislila sam, mora da je i u tom mozgu.

– Jesi videla pesmu?

Govorila sam „da“ ili sam klimala glavom. Ali onda mi se najednom stropoštaše sve nekakve proklete pesme i počeše da mi asocijativno skakuću po duši. Tek naslućene melodije, bendovi, poruke koje su nosile, junaci kojekavih sportova o kojima nisam znala ništa, malo zvezda, malo svemira, mnogo ničega, svega pomalo. I sve se to tako komešalo, izvijalo, upijalo, izvlačilo, pa se ponovo vraćalo, prsti su se namah tresli, kolena su počela da igraju, jezik se umirio.

– Jesam ti pustio link o gradu koji je najbolji za život?

Govorila sam „ne“ ili sam odmahnula glavom. Ali onda mi se surva u usne sva ona neizgovorena reč, sva težina želje da se bespovratno imamo, pa nek se nikad posle nemamo. „Grad za život“ odjekivalo je po ravnom polju u meni, okean u plućima je bio sve veći, zamalo da sva ta nepregledna voda ispliva, hučeći, da se razliju litri vode i po tom stolu, i po kutijama cigara i jeftinim pićima, i po konobaru koji dobacuje neki šaljivi zaključak i po penzionerima u ćošku, po novinama što ih niko ne čita. Pa neka potone i čitav kafić, nek ulicom ide moj okean, neka potapa podrume, neka buja bulevarom, neka huči po predgrađu, neka sve ide dovraga, a mi da plivamo u tom okeanu, da plivamo, ne osvrćući se. Htedoh i da ga povučem prstima koji su se tresli, možda u zabačeni ćošak, možda u neki mrak, pa neka moj okean okupa ga celog, pa nek se suši gde se već suše ljudi okupani okeanom. Nek se suši, neka ga više nema za moj nepregledni okean u plućima. Htedoh i da ispričam šta mi sve pada na pamet, ali njegovi neuroni su toliko svetlucali da sam samo lenjo ćutala, a svetlucali su o nekom boljem životu negde daleko. Ideje su se palile i gasile, dvorci su sagrađeni već, iako još materijala za njih nema. Okean se povlačio, pluća su me stezala, kao da me prekorevaju što sam povukla okean. Sve je bilo glupavo, možda u tom mozgu nema svetlećih neurona, možda nema strujne linije koja prži po površini, možda nema ničega, možda nema mene. Htedoh i da šapnem da me pluća stežu, ali on je pričao tako glasno, kao da se ne plaši da će se duhovi prošlosti pojaviti između nas, baš onakvi kakvi su bili – goropadni, od krvi i mesa.

Bezuslovna ljubav je za decu

 

Sažvakana i ispljunuta s posla, lenjo sam se dovukla u svoju varošicu i izvrnula na krevet. Izležavala sam se kako se samo mogu izležavati lenje koale – noge raštrkane na sve strane, pa okret na stomak, ruka dodiruje parket, neko čudno ječanje i „mhm“ na svako pitanje. Ljudi oko mene su nešto pevali, čačkali me, pričali šta su gledali, objašnjavali kakva je Vojvodina bila u XIX veku, govorili da moram da jedem supu. Ja sam na sve to govorila „mhm“. Mrzelo me je da se pokrenem, četvrti-peti put u životu, ali sam ipak otišla u tržni centar da kupim neke slatkiše za B. i J., pošto je njihovo bepče premalo za slatkiše. I u prodavnici naletim na sestru drugarice koja se pre neki dan porodila. Rekla mi je da je hrabra. Bila je puna hvale. Izašla sam napolje i samo sam lenjo pomislila: „Neću da budem „klanjaj mi se što sam se rodila i klanjaj mi se što sam se porodila“ žena. Verovatno ću biti nadrkana nekad u tom nekom čudnom stanju, ali neću da budem heroina jer sam uradila ono što su naši preci radili puta osam“.

I tako sam otišla kod B. i J. Njihovo bepče ima klempave uši i samo se smeje. Moja teorija je da deca koja nemaju histeriju u kući imaju taj blagi odnos prema životu. Ovo bepče, na sve to, neće da spava. Sili sebe da ne spava, pa tako gotovo u hodu obori glavu, ali neće u san.

„Baš voli život“, rekla sam im.

Bepče ima oko devet meseci, nema mnogo igračaka, i to me je oduševilo. Uzela sam neki krug, baš krug od plastike, i stavila joj ga na glavu. Izgovorila sam njeno ime, ona je stresla glavu, krug je pao i nasmejala se nečujno, kako se samo bebe smeju. Onda me je pogledala onako nekako „ko si ti, zabavno mi je s tobom“. Onda sam ja stavila krug na glavu, izgovorila svoje ime, stresla glavu i krug je pao. Ponavljale smo to i smejale smo se. Ta ‘zabava’ je trajala sigurno sat vremena, samo taj jedan krug, a onda sam zaboravila da kažem ime pre nego što sam stavila krug, i počela je da kenjka. Brzo sam ispravila grešku. Tu su bile i nekakve kocke, pa sam pravila dvorce od njih. Jedan dvorac je ličio na Hogara Strašnog. Ona je nespretno ručicama rušila moje umetničke instalacije od plastičnih kocaka koje se uglavljuju jedna u drugu, a ja sam ih ponovo pravila. I to je trajalo sat vremena. Onda sam pravila neke čudne face, ne znam više koje. Krug stavim na jedno oko koje baš otvorim, a ovo drugo zatvorim. Odaljim krug i otvorim oči. Ona je to gledala kao da radim ne znam šta, ne znam koliko zabavno.

Odjednom više nije bilo onog užasnog osećaja da sam dala sto posto svoje energije, da su me isisali i da su me vratili mom gradu ispraznu, spremnu ni za šta. Odjednom je iščezla misao koja mi dahće za vratom, podsećajući da bezuslovnu ljubav ne treba davati odraslim. Odjednom sam bila srećna onako kako hoću da sam srećna. Bez previše drame, učmalosti, straha. Kao u nekom posebnom univerzumu – dva sata destilovane ljubavi podsetila su me na sve ono što cenim, želim i opomenula da ne moram da bacam bisere pred svinje da bih živela među onim koje bih da usrećim. Eto.

Imaš li kome da kažeš da si od krvi i mesa?

Baca me umor na pod, gledam u plafon i pokušavam da nađem tačku, ali je nema. Stavljam ruke na lice.

Snažan zvuk eksplozije.

Prozori iskaču iz zida i padaju na mene, lupaju po meni. Kao da skaču po meni, oživeli su! Probam da se pridignem, ali tako me jako udaraju po nogama i stomaku, da mogu samo da ležim i dlanovima prekrivam lice. Vrištim, ali se ne čuje.

Zavese su se pokidale i počele da divljaju po prostoriji. Saksija se vrti ukrug i zemlja svuda okolo rasipa svoju decu. Luster se otkinuo iz plafona i gajtanom udara po zavesi. Vrata ormara su se otvorila, stvari ispadaju i bacaju se na mene i svuda po sobi. Prozori me i dalje udaraju. Vrata ormara lupaju kao da su na strašnoj promaji. Staklo iz prozora je taman naprslo, vrištim da mi ne poseče lice. I odjednom sve zastaje. Mir. Tišina. Nesigurno pomeram dlanove sa lica. Staklo iz okna se raspršava, kao usporeni snimak staklići lebde iznad mene i svetlucaju. Pod nogama slomljena okna miruju. Ustajem i ne osećam bol. Zavesa lebdi, kao da pleše uz nežan ritam. Zemlja iz saksije se blago kotrlja po parketu. Luster polako ljulja kabl. Ormar tiho i usporeno zatvara i otvara vrata. Stojim u tišini, izubijana, ali bez bola. Trebalo bi nekoga da pozovem. Imam li kome da kažem da sam od krvi i mesa?

55 zelenih svetala samo negde na Menhetnu

Seo je u svoj auto i odjezdio niz Menhetn. Zelena svetla su mu se otvarala, pustio je svoju omiljenu pesmu i zaplovio je. Uhvatio je lako 55 zelenih krugova, bez stajanja, bez gužve, bez mučenja. Kamerom je snimao svoju plovidbu, pa je postavio na Jutjub (55 green miles, autor Tim Burke) da odmara hiljade ljudi koji će kliknuti da vide kako nesmetano brodi pustom ulicom. Baš je lepo kad si tamo negde gde se svetla otaraju i gde ti usred vožnje ne zatreperi crveno, pa moraš da zakočiš. Pa se iznerviraš. Čekaš da crveno prođe. Ponadaš se da ćeš na sledećem semaforu opet imati zeleno, jer toliko si zelenih svetala već preleteo. Kao kroz neke mini-ciljeve da si prolazio. Kao da je svako zeleno svetlo bilo aplauz za tvoju plovidbu. Zašto ovi semafori nisu sinhronizovani? Zašto ne znaju da pokušavaš da snimiš video-snimak koji će biti vredan pažnje i snimanja? A to prokleto crveno svetlo ti sve kvari. Mada, nije loše, misliš, zabavno je snimiti i prolaz kroz 45 zelenih svetala. Čekaš i dalje da se crvena boja zazeleni. Žuto. Zeleno. Daješ gas, na sledećem semaforu zeleno svetlo baca svoje obrise. To je već 47. semafor. Lebdiš ulicom, zabravljaš da si se nervirao. Na 48. semaforu zeleno. Odlično, zaboravio si da si stajao na crvenom. Gledaš 49. semafor i izdaleka vidiš da on iz zelenog polako prelazi u žuto, daješ gas, hoćeš da stigneš, ali zaustavlja te crveni krug. Opet čekaš. Već indiferentno gledaš na taj snimak, dobro, nećeš ga objaviti. Pališ cigaru i izbacuješ ruku kroz prozor. Čekaš. Ponovo je zeleno, prolaziš, voziš se. Više i ne čuješ svoju omiljenu pesmu, tako je obična i nepoletna. Na 50. semaforu opet crveno. Na 51. takođe. Zašto si uopšte i kretao sa snimanjem te plovidbe? Kreni-stani. I sledeći semafor se crveni.  Čekaš. Više ti je nebitno šta će biti do 55, ali se potajno nadaš, čisto da zadovoljiš svoju želju. Još dva zelena i možda ćeš moći da iskombinuješ snimak, izlažiraš taj par crvenih svetala i postaviš na Jutjub priču kako si prošao samo kroz zelena. Ali ti ćeš morati da živiš sa tom laži, znaćeš da nisi uspeo, tapšaće te pregledi na snimku po otužno slegnutom ramenu. Voziš dok se misli komešaju. Izdaleka vidiš kako se crveno menja u žuto, pa u zeleno. Iako ti je svejedno, treperiš. Prolećeš.  Još malo i poslednji semafor je snimljen. Do očiju ti dopire svetlo koje treperi. Pali se, gasi se, pali se, gasi se. Pokvaren je. Bacaš cigaru kroz prozor i prolaziš bez ikakve satisfakcije. Voziš isprazno. Nebitno je šta je na sledećem. Nevažno je kako će biti do povratka u garažu. Voziš kao i svaki put kad nemaš plan, kad nemaš kameru, kad nemaš cilj. Smeješ se svojoj gluposti – nisi ti mogao da znaš da li će se semafori otvarati, ali ipak si vozio. Voziš. Ulica te je zagrlila u sopstvenoj svejednosti. Zaista, baš je lepo kad ti usred vožnje ne zatreperi crveno, pa moraš da zakočiš. Samo tamo negde na Menhetnu. Tamo negde gde se sva svetla otvaraju.