Priča o pečurkama

_____________________________________________

bob

Pečurke s ukusom halucinacije sletele jednom na dlanove pet ljudi. Sede, razgovaraju i boje postaju intenzivnije.

– Ti kao da si u stripu. Tako su ti oštre ivice lica.

Sve se polako razliva, pa se vraća. Kao kad slika na TV-u izlazi iz okvira. Daj da uzmem mobilni da vidim kakav je trip. Vau! Ekran je voda. Daj da odem na Tviter. Vau. Vi ne postojite. Na Fejsbuk. Jao, ljudi ne postoje.

Kako ti je žuta zavesa. Moram u ve-ce. Kako je ve-ce daleko. Nije, tu je. Vau kako je sve lepo, ta muzika je baš čudna.

Kakve su ono tačkice po plafonu?

U talasima dolaze do mene.

Jebote, vraćaju se.

Kako je ovo dobro.

Kako sam srećna.

Koliko je prošlo vremena? Dugo sam u ve-ceu.

– Narode? Koliko sam bila u ve-ceu?

– Ej. Pet minuta.

– Ne seri!

Vreme ne postoji, znači. Kapirate? Vreme ne postoji, koliko nam je dobro.

– Osećate malaksalost?

– Ne.

– Meni tako neka blaga milina težina stoji na vratu.

(Obrtanje uvrtanjem oko sebe, osmeh na licu, svet je prelep)

Pet ljudi izlazi ispred zgrade. Sve boje su lepe. Oni su u intenzivnijem svetu. Navrh ulice blješti zelena boja. Ta zelena boja, pa to je drvo! Tamo je park!

Idemo u park!

Kako onako blješti? Zar nije prelepo? Zašto nemamo ovakva čula kad smo obični? Zašto smo osakaćeni za ovakva čula?

Lampa osvetljava drvo. Drvo isijava zelenu boju. Lišće treperi na povetarcu.

Park je ograđen. Ima jedan deo ograde pocepan.

Na momente se vratiš i pomisliš šta je ovo jbt? Kako ovako?

A onda te neko istančano čulo potpuno uljuljka u svojoj lepoti.

Pet ljudi ulazi u ograđeni park. Koračaju. Poskakuju. Sve je prelepo.

– Kakve su to ploče betonske na podu?

– Kakve?

– Vidi?

– Jebote, ovo je jevrejsko groblje.

– Hahahaha ali izgleda kao park!

– Hajde da izađemo, nismo normalni.

– Neko dolazi.

(Devojka jedne prisutne osobe obučena kao da je 1980, disko čarape drečavozelene, perika na glavi)

– Ćao, ljudi! Ovde ste!

– Zašto izgledaš tako? Nerealna si. Sijaš.

– Bila sam na tematskoj večeri. Šta ćete na groblju?

– Ajmo odavde.

(Njih dvoje se hvataju za ruke. Izlaze kroz pocepanu ogradu. Svi idu praznom ulicom. Njih dvoje prvi, ostali iza. Ona u toj nerealnoj odeći, svi ostali sa nerealnim čulima. Deluju kao svadba. Napred ludi mlada i mladoženja. Iza potpuno nasmešeni svatovi)

Mlada i mladoženja odlaze. Ostaje četvoročlana ekipa. Boje polako postaju obične. Neprimetno obične. Primetno neobične. Svi su svoji i ničiji.

Advertisements

Gospodin dječak

Слика
Gospodin dječak hrani se obrazima (najviše levim), grize ih dok mu ne izmigolje iz usana.
Gospodin dječak piški gde stigne – pokraj žbuna – ne mari za ljude, uvlači mi ruke u farmerke.
Gospodin dječak ima široke prste, u njih stane milion zagrljaja. Strast pušta kao zmajeve.
Gospodin dječak kad se uvredi neće da priča. Gospodin dječak završi razgovor i nastupi tišina.
Gospodin dječak
odlomi nežnost pa je
uroni u dlanove.
Gospodin dječak grli
i istiska vazduh iz pluća.
Gospodin dječak
ima moć.
Čarobnjak dječak.
puni 31 godinu
nedostajući je
u momentima kad ode
a kao da nije otišao.
Gospodin dječak
ima razoružavajući pogled,
nosi ga u momentima
kad ulazi u .
Gospodin dječak ima
tople zube,
njima hvata kosu
i miriše je. Prstima.
Gospodin dječak hoda bez odela
odeven samo
u
mig.

Nemam pojma

KAD NEŠTO NE ŽELIŠ

– Ti si čokoladna. Hvala ti što sam te upoznao.

– Nema na čemu.

– Što si čokoladna?

– Ne znam.

– Napunila si mi baterije.

– Verujem.

-Hajde da se opet vidimo.

– Ne mogu.

– Hajde! Idemo na piće.

– Nemam vremena.

– Hajde!

– Nemam vremena.

– Znači, nećeš sa mnom da se družiš?

– Neću.

– Lepša si uživo.

– Hvala.

– Ajmo na kafu.

– Ne mogu.

– Hajmo na klupu.

– Hajde.

– Zaveži kosu.

– Neću.

– Zaveži kosu, inadžijo.

– Neću, ti nisi normalan.

– Zaveži kosu.

– A zašto bih?

– Da vidim kako ti stoji.

– Mrzim zavezanu kosu.

– Pa zaveži, malo.

– Evo podići ću.

– Lepše ti je tako.

– Ma…

– Stvarno si drugačija.

– Treba da kažem „Hvala“?

– Rifrešovao me razgovor s tobom.

– Super.

– Hajmo na kafu.

– Ne mogu.

– Zašto? Neću da te pojedem.

– Nemam vremena da blejim s ljudima koje ne poznajem.

– Pa dobro. Poznaješ me.

– Ako napišem priču o tome, da.

– Pa i bez toga.

-Dobro.

– Hajde da ti pokažem najlepši kafić na Dorćolu.

– Ne mogu.

– Zašto?

– Nemam vremena.

– Pogubljena si u sivilu svakodnevice. Divna si.

– Idem kući.

KAD NEŠTO ŽELIM:

– Šta radiš?

– Evo radim ceo dan. Sad sam jela.

– Super ti je ono, samo prelom odvratan.

– Baš me briga za prelom, kakva je suština?

– Dobra. I tako. Šta radiš večeras?

– Viđamo se. To radim. Ali moram malo da radim. Sat vremena.

– Uh.

– Pa šta je problem? Sat vremena maksimalno.

– Ma, ne..hm..ne znam da li da dolaziš ako ćeš da radiš.

– Pa hoću da dođem, šta je problem? Poneću svoj laptop.

– Ma znam, ali celo veče ćeš da sediš za kompom…

– Nije celo veče. To je ukupno sat vremena. 

– Pa ne znam.

– Ne znaš? Nismo se videli nekoliko dana.

– Ma daj, smara me to. Ti ćeš da radiš celo veče, a šta ja da radim?

– Koje celo veče? Ponavljam ti da je to sat vremena. Šta uopšte ti planiraš da radiš?

– A?

– Šta ti radiš kad ja nisam tu? Za šta trošiš svoje vreme, pa ja ne smem da blejim za kompom sat?

– Pa ne, ima neki sport.

– I šta je problem? Ti gledaj sport, ja ću malo pored da radim. Spavam tu.

– Ma da, ali kucaćeš celo…

– Ma znaš šta? Trista puta ti govorim. Ok. Neću da dođem. Hajde zdravo.

– A, kažeš, samo sat vremena? Pa, dobro, dođi onda.

– Ma zajebi.

– Dođi.

– Neću.

– Ma daj, dođi.

– Neću. Zdravo.

U potpunom kurcu spravljam pičkaste trenutke.

Venecija

Pusti mi ruku, prsti da mi procvetaju.
Zakucaj mi šake da zagrljaj provuče se
kroz granje, kažiprsti olistali grebu noktima
devica
što krvare u jutru prve zrelosti.

Sanjala sam mrtve.
Sanjala sam umrle.
Sanjala sam kako me nose na staklu
probodenu, a drob curi niz put.

Ležiš pored mene i spavaš.

Sanjala sam da sam živa
istrgnuta od ove zore
i da mi je krv u tvom pupku, sva.

Pogledam na sat, vidim nisi tu.
Sanjala sam da si tu i kad si tu.

Ležiš pored mene i spavaš.

Poljubi me – večnost da mi se nasmeje.

Jutros sam ustala mrtva.

Rađam se u haosu

Rađam se,

sluzava na vazduh izlazim

iz utrobe dosadnog sveta, a ti me vraćaš

i materica ponovo prima svoje čedo.

Zaboli, ali smejem se tupo.


U drugom svetu:

Poluotvorene su ti oči.

Kako su nevine kad gubiš nevinost.

Uradi nešto nenormalno, obećavam biću

 prosta.


Dobro veče, piće za vas?

Šta ćemo, pitam. Mrzim množinu i nije mi stalo.

Navikla sam samo.

Šta ćemo, pitam.

Kažeš „Ja ću…“

Već vidim da ću te iskoristiti.


Zato se smejem i dajem ti prste

srećno ih uvlačiš među butine svojih želja.

Ma, hajde!

Možda sam ljubav htela.


Ne znam kako da kažem, ali vlažne ulice grada

pevaju u ritmu stopa naših.

Plaši me izdaja tvoga oka,

ali ipak hodam.


Već vidim, meni je s veličinom lako,

ali kako će tvoje sitne staze da se snađu?