Po Hašimi su koračali vedri radnici, zaljubljeni parovi su pod njenim nebom pravili decu, lizali su se prvi sladoledi, kupovali prvi stanovi. Hašimljani su se, umorni posle napornog rada u rudniku, šetali po ostrvu i uživali u poslepodnevnom suncu. Hašima je bila mesto najgušćih susreta na svetu punih stotinu godina. Hašima je bila lubenica koju su napale ose i pčele da se slade.
Dobro došli u Japan, molim vas, prvo dođite u Hašimu.
Pogledajte, to rajsko ostrvo vrvi od posla. Trenutno je 1908. godina. Neradni dan. Moj otac i ja se šetamo nakon ručka. Idemo do obale i usput srećemo poznanike i ćaskamo s njima. Inače, naše mesto često zovu i „bojni brod“ jer ostrvo na kom živimo podseća na njega. Hašima je obećano mesto. Mitsubiši je ovde otvorio rudnike. Naseljavali su nas kao mrave. Napravljene su nam ogromne zgrade, dosežu do neba. Tako nešto nikad niste videli, nigde. Otac ujutru oblači rudarsko odelo i odlazi u jamu. Svi očevi idu u jamu. Gospođa Aika objašnjava svima koji začini su dobri za njene specijalitete. Insistira da svaki stanovnik proba njene zakuske. Samo pokuca, uđe u stan sa nekom hranom i tutka ti to u ruke da kuvaš odmah, pred njom. Ovde niko ne zaključava vrata, nema potrebe za tim. Toliko smo zgusnuti na ovom malom ostrvu, pa svi o svima znamo – sve.
Ubrzo se dovukao Prvi svetski rat, pa za njim i Drugi. Japan je svoje ratne zarobljenike povraćao po ovom ostrvu. Zarobljeni Koreranci i Kinezi radili su najteže poslove za male nadnice i kratak san u vlažnim, memljivim sobama. Po malom, slatkom ostrvu mileli su umorni robovi.
Čuli smo da su zarobljenici odvratni, prljavi i zli Kinezi. Moj prijatelj ih sve drži na oku, a najviše ga nervira Ki-Whan, mali, smrdljivi rob iz Koreje. Nekoliko puta ga je izbacio iz takta, žalio se, kaže, na loše uslove. Prokleti robovi! Došli su da rade, a ne da se odmaraju! Jedva čekam da se ovaj rat završi, pa da se moji roditelji normalno razduže sa životom. Otac je odveć bolestan, kašlje krv. Mislim da će uskoro umreti, a majka će brzo za njim. Kako je sve delovalo bezbrižno kada smo tek došli, a sada ni ovaj rudnik nema smisao, ali kuda ću?
Tokom rata rudnici su radili kao nekada, ali pod velom vlažnog bola. Nekad bezbrižni Hašimljani su posle rata osetili ugriz siromaštva. Godine 1974. gas je zamenio ugalj kao glavni izvor goriva u Japanu i Mitsubiši se iste godine povukao sa ostrva. Jedna po jedna jama se zatvarala, a za njom su i porodice odlazile, tražeći drugi posao. Ostavljale su za sobom sve svoje stvari, kao da će se vratiti. Kada bite jednim velikim usisivačem usisali ljude s ovog ostrva i onda pogledali šta je ostalo, videli biste današnju Hašimu. Po ulicama su cipele, u stanovima nenemešteni kreveti, na stolovima tanjiri kao da će svakog trena mala rudarska porodica sesti i obedovati.
Neće.
Tamo dolaze samo turisti željni da vide mesto gde je Džejms Bond (Skajfol) kročio. Tu i tamo iznenade se urušenim zdanjima, prvim oblakoderima na svetu i uplašeno slušaju o „ostrvu duhova“. Turistički obilazak Hašime traje sat vremena, a može se obići tek četvrtina ostrva.
Danas mi je rođendan. Punim 73 godine i odlazim odavde. Šetam se obalom nakon ručka. Sve je sablasno prazno, u jame niko ne ide.
Loga 