Nesvakidašnja jadikovka

Mrtav sam dovoljno dugo da ne znam da sam mrtav. Ne znam ni kako sam umro, samo znam da je sve isto, dosadno isto, a ja sam, baš zato mislim, mrtav.

Vreme ne postoji ili postoji, ne znam. Tek uhvatim sebe kako život račvam na osam sati. Osam sati je radno vreme. Osam sati predviđeno za san. Osam sati ostaje za put, jelo, tuširanje, čitanje, plakanje, sedenje, ćutanje, ništa, mrtvilo. Maštanja je sve manje. Suza je sve manje. Ničega od nečega je sve više. Ne znam ni kad sam poslednji put seo sa sobom, da se čujem, vidim, pomazim po mozgu. Tek tu i tamo bih da poližem svoje rane, rane nenastale. Ne ližem ih, nemam vremena za nešto što ne znam je li tu.

Nemam ja vremena ni da budem voljen ni da volim. Mrtav čovek diše. Mrtav čovek. Mnogo mrtav. Dovoljno mrtav da ne zna kad je umro. Jesam li se ubio ili sam umro, zar je bitno? Možda sam ubijen, pa zato sad tako jadan sedim nad sobom i ništa.Toliko dugo sam mrtav da verujem da je ovo život. Život mrtvog čoveka. Onog koji je zaboravljen jer je zaboravio.

Ne umem ni da pišem o sebi, nemam šta da kažem. Nešto bih, a ne znam šta. I otkud ova jadikovka, nesvakidašnja jadikovka, ne znam.

Mrtav čovek ne plače.

Čini mi se, baš zato, da sam ipak nesnosno živ.

Advertisements

Priča o tužnoj Hašimi 端島

800px-端島2011

Po Hašimi su koračali vedri radnici, zaljubljeni parovi su pod njenim nebom pravili decu, lizali su se prvi sladoledi, kupovali prvi stanovi. Hašimljani su se, umorni posle napornog rada u rudniku, šetali po ostrvu i uživali u poslepodnevnom suncu. Hašima je bila mesto najgušćih susreta na svetu punih stotinu godina. Hašima je bila lubenica koju su napale ose i pčele da se slade.

Dobro došli u Japan, molim vas, prvo dođite u Hašimu.

Pogledajte, to rajsko ostrvo vrvi od posla. Trenutno je 1908. godina. Neradni dan. Moj otac i ja se šetamo nakon ručka. Idemo do obale i usput srećemo poznanike i ćaskamo s njima. Inače, naše mesto često zovu i „bojni brod“ jer ostrvo na kom živimo podseća na njega. Hašima je obećano mesto. Mitsubiši je ovde otvorio rudnike. Naseljavali su nas kao mrave. Napravljene su nam ogromne zgrade, dosežu do neba. Tako nešto nikad niste videli, nigde. Otac ujutru oblači rudarsko odelo i odlazi u jamu. Svi očevi idu u jamu. Gospođa Aika objašnjava svima koji začini su dobri za njene specijalitete. Insistira da svaki stanovnik proba njene zakuske. Samo pokuca, uđe u stan sa nekom hranom i tutka ti to u ruke da kuvaš odmah, pred njom. Ovde niko ne zaključava vrata, nema potrebe za tim. Toliko smo zgusnuti na ovom malom ostrvu, pa svi o svima znamo – sve. 

Ubrzo se dovukao Prvi svetski rat, pa za njim i Drugi. Japan je svoje ratne zarobljenike povraćao po ovom ostrvu. Zarobljeni Koreranci i Kinezi radili su najteže poslove za male nadnice i kratak san u vlažnim, memljivim sobama. Po malom, slatkom ostrvu mileli su umorni robovi.

Čuli smo da su zarobljenici odvratni, prljavi i zli Kinezi. Moj prijatelj ih sve drži na oku, a najviše ga nervira Ki-Whan, mali, smrdljivi rob iz Koreje. Nekoliko puta ga je izbacio iz takta, žalio se, kaže, na loše uslove. Prokleti robovi! Došli su da rade, a ne da se odmaraju! Jedva čekam da se ovaj rat završi, pa da se moji roditelji normalno razduže sa životom. Otac je odveć bolestan, kašlje krv. Mislim da će uskoro umreti, a majka će brzo za njim. Kako je sve delovalo bezbrižno kada smo tek došli, a sada ni ovaj rudnik nema smisao, ali kuda ću? 

Tokom rata rudnici su radili kao nekada, ali pod velom vlažnog bola. Nekad bezbrižni Hašimljani su posle rata osetili ugriz siromaštva. Godine 1974. gas je zamenio ugalj kao glavni izvor goriva u Japanu i Mitsubiši se iste godine povukao sa ostrva. Jedna po jedna jama se zatvarala, a za njom su i porodice odlazile, tražeći drugi posao. Ostavljale su za sobom sve svoje stvari, kao da će se vratiti. Kada bite jednim velikim usisivačem usisali ljude s ovog ostrva i onda pogledali šta je ostalo, videli biste današnju Hašimu. Po ulicama su cipele, u stanovima nenemešteni kreveti, na stolovima tanjiri kao da će svakog trena mala rudarska porodica sesti i obedovati.

hassss

Neće.

Tamo dolaze samo turisti željni da vide mesto gde je Džejms Bond (Skajfol) kročio. Tu i tamo iznenade se urušenim zdanjima, prvim oblakoderima na svetu i uplašeno slušaju o „ostrvu duhova“. Turistički obilazak Hašime traje sat vremena, a može se obići tek četvrtina ostrva.

Danas mi je rođendan. Punim 73 godine i odlazim odavde. Šetam se obalom nakon ručka. Sve je sablasno prazno, u jame niko ne ide.

Suša

Žedna sam kiše. Dugo nije padala, a ja sam nepomična da negde odem. Nepomično mi je biće, kiša bi, zbilja, mogla to da promeni. Ispucala mi je koža od suvoće, usne su mi krvave, može se u moje pukotine sipati ogromna voda. Kad bi me olizala, pa da zamirišem na život. Živim kao i sva zemljišta – nepomično. Pokreću me kiše, ali obilne, one sitne me samo osveže. Obla sam baš tamo gde treba, prava sam dama među zvezdama. Ali slabo kiša pada u poslednje vreme, drveće na meni je gotovo malokrvno, trava je kao slama, cveća nemam na sebi, jedino što je živo je pokoji smrad reke koja je na izdisaju.

A tvrdim vam, nekad je umela tako da me preplavi. Kiše bi je nabujale, a ona bi se izlivala po meni, grcala bih u njenim čarima, koje bi se mešale s nebeskim suzama. A onda bi se, kukavički, ćutljivo, polako vratila u svoje korito i ostavila me bez reči da se sušim. I tako bih skapavala, poneka rosa bi mi udahnula malo života, ali nakratko. 

Zovem se Zemlja.

CIKLUS BONGO ISTINITA PRIČA, a kao da nije

Obezglavljena rulja je tapšala na Trgu podanika, iščekujući da joj se obrati vladar Ohvuk. Sunce je stajalo visoko na nebu, isisavajući i poslednju kap iz njihovih vratova. Neki su bez glave ostali baš davno, pa su im se, tokom evolucije njihovih predaka, dlanovi razvili u uši. Drugi, doduše u manjini, prosto su rođeni obezglavljeni i s ušima na dlanovima. Treći su nedavno glavu izgubili na „giljotini pravde“, te ne čuju ništa. Ali tapšu.

Mišbeh je sedeo do prozora i posmatrao nakaznu rulju oko čijih vratova su prštale kapljice krvi.

– Oni tapšu, a nemaju glave. Pogledaj onog sveže isečenog, još mu curi krv niz leđa – reče on Stavraji.

– Ludi su. Evo i ja sam ostala bez glave, pa mu nikad ne bih tapšala – pokazala mu je rukama Stavraja.

Mišbeh je sumorno izdahnuo. Veđe su mu se skupile na čelu kao da će eksplodirati od briga, ali nije rekao ni reč. Pipnuo se po temenu da se uveri da mu je glava i dalje tu, osetio je nežnu kosu pod prstima i spustio ruke. Zatim je tromo pogledao Stavrajine zavoje oko vrata koji su bili potpuno skoreni u krvi. Trebalo je kupiti nove, čiste.  Iz misli ga prenuše novi povici s trga.

– Bravo! Bravo! – razlagali su se uzvici nekolicine stanovnika Bonga koji su i dalje imali glavu na ramenima, dok su oko njih neumorno tapšali oni bez nje.

Vladar Ohvuk je stupio na binu napravljenu od kartona za jaja, udahnuo vazduh, ispravio leđa i pogledao u oduševljenu masu.

– Mi nećemo dozvoliti da Bongo propada kao što je dosad propadao! Vreme je za korenite promene. Možda me nećete voleti, ali će vam biti bolje za dve godine! – odjeknule su Ohvukove reči, a snažan aplauz natopljen krvlju prolomio se Bongom.

Mišbeh zaklopi uši i prošaputa: „Svake godine će nam biti bolje za dve godine. Večnost se piše ‘dve godine'“.

Neko zakuca na vrata. Stavraja popravi zavoje oko vrata, te otvori.

– Dobar dan, ja sam Miloneja iz Bongo narodne stranske. Gospodin Ohvuk  je svim građanima obezbedio prelepe šešire u znak zahvalnosti što su ga podržali na izborima.

– Ne mogu to da prihvatim, vidiš, ja nemam glavu.

– Ne možete da prihvatite? Ali morate!

– Šta će mi, sine? Dajte to nekome ko ima glavu, za njih ste ih i napravili.

– Pa učinite to makar iz zahvalnosti za sve što je Ohvuk sa svojim prethodnicima učinio za Bongo. Pogledajte kako nam je prelepo sredio brda…

– Šta će mi šešir, devojčice, ako nemam glavu? Zar ste ijedan podelili? Više je nas obezglavljenih nego onih što imaju nešto iznad vrata… Bolje bi bilo da ste mi doneli zavoje da zadržim ovo malo krvi što mi je ostalo.

– Zavoji su obezbeđeni svim građanima kada napune godine predviđene za dobijanje zavoja. Naravno da sam podelila! Čudni ste vi, Stavro. Zaista. Zato ste i ostali bez glave. Nećete šešir! Zaboga – brecnu se devojka i prkosno se okrenu, te nesta u daljini.

– Ko je to bio? – zapita Mišbeh.

– Neka devojka iz Ohvukove stranke.

– Šta je htela?

– Da nam da šešir.

– Jesi li uzela?

– Nisam, šta će mi? Nema glave, nema šešira.

– Možda je trebalo da uzmeš.

– Molim?!

– Primetio sam da su glavu na ramenima sačuvali samo oni koji nose šešire.

– Misliš da si sledeći?

– Što ćutiš? Vidiš li me?

 

CIKLUS BONGO: Muga i Mubaga

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo – kroz zevanje reče Mubaga.

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – oduševljeno odvrati joj Muga, prelećući svojim krupnim, zelenim očima po planini. I zaista, pred njim se prostirao pravi raj. Nektar i ambrozija braon boje slivali su se niz planinski masiv u predvečerje. A tu je celog dana bilo predvečerje – baš idealno za leto, sunčeva vrućina im nije smetala. Muga zato odmahnu nožicom Mubagi, kao da ga ne interesuje šta ona govori, te polete svojim tankim krilima do vrha masiva, pa sede na najvišu tačku planine Bongobor i pusti se kao niz tobogan. Raširi usta tako silno, da je više ličio na lava nego na insekt. Telo mu se klizalo niz predivan braonkast nektar kojim je planinska strana potpuno obložena. Prskao je nektar Mugi u usta, a on je vikao od sreće. Brzac tobogana polako se stišavao kako je Muga stizao do podnožja. Na kraju se potpuno zaustavi. Mubaga dolete do njega i opet ga zamoli da krenu. Ali Muga to zaista nije želeo. Zazuja krilima, uhvati Mubagu za glavu i poče da je okreće.

– Gledaj! Vidiš li ovu planinu? Shvataš li, ovo je raj za nas! Hrana svuda! Hrana svuda! Po hrani možemo da klizamo i da nam bude tobogan. Možemo i da je nosimo odavde. Možemo da nikad odavde ne odemo nigde! Hajde da zauvek ovde ostanemo. Sunca nema, ceo dan možemo da jedemo i da se igramo!

– Pa hajde, ali sutra. Umorila sam se od letenja, molim te, pođimo – reće mu Mubaga. Muga shvati da je vrag odneo šalu, te zazuja krilima i polete sa njom, preko planine.

A ta planina se uzdiže nedaleko od predivne reke. Ogromna je, ponos svih Bongovaca. Padina koja gleda na reku nakićena je maslačcima i borovima. Ta sunčana strana pravi je mali kolaž – bele rade, kantarion, hajdučka trava i metvica svojim bojama prave mozaik, koji Sunce osvetljava i raduje svakog jutra. Bongovci s osmehom posmatraju tu padinu i uvek duboko udahnu kada bace pogled kroz prozor na nju. A s druge strane padine, baš čim se uzvereš na vrh i pogledaš ispod sebe, mrak je i glibav teren. Još je nejasno kako sunčev sjaj ne može da dotakne tu drugu stranu Bongobora, naličje lepote, o kojoj stanovnici sela Bongo s gađenjem pričaju. Svega strašnog ima tamo – cela strana je u polumraku i svuda po njoj širi se nepodnošljiv smrad. Leševi životinja trunu u mokrom izmetu. Nijedno drvo se tu nije rodilo, sve je tamno i glibavo od balege. Sve je smrdljivo, odvratnost prosto štipa za oči. Čuje se samo užasno zujanje muva koje se motaju po balezi. U jednom od tih zujanja, kada bi neko i kročio tamo, mogao bi da čuje:

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo!

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – odgovara Muga dok ogromnim očima zunzare upija lepotu padine.

Blog ima novo ime – LOGA, a znate li vi uopšte ko je bila Loga?

Čitala sam sinoć „Prokletu avliju“ kad mi se najednom pred očima ispreči reč loga. Zazveči mi ta reč u plućima, koju, istini za volju, nisam čula dobrih 15 godina. Sećam se, loga i ja smo se poslednji put srele devedesetih – bilo je hladno u stanu i mama je iz ušuškanog kreveta ustala da skuva kafu ili tako nešto. Dok sam joj govorila da ću joj čuvati logu, već sam uletala u gnezdo od ćebadi i meškoljila se. To je loga – mala topla oaza koju neko sebi pravi, ostrvo toplote koje se graniči sa hladnim prostorom, lična umišljena država. A logu sam pre toga počesto sretala – u sobi na potkrovlju, baš tamo gde kosina najviše preti da se spoji sa podom, bio je jedan moj poseban kutak. Tu je ležalo ćebe dan-noć – pa kad se stacioniram u njemu, ono postaje moja loga – portal za osamu, način da se ušuškam sa sobom. A logu sam imala i pod vedrim nebom – u skarabudženom šatoru od šatorskih krila između dva drveta. Loga je stvarno posebna reč među rečima – nju ne možeš da otmeš ili da je nepozvan uzmeš. Za logu se pita. Loga se poštuje, jer ju je neko svojom toplotom pripremio, ma kakva bila. Kada ti mlađa sestra na kvarno uskoči u logu, imaš potpuno pravo da vičeš: „Što si mi uzela logu?!“, a možeš i da se nasmeješ i da se zajedno šćućurite. Eto toliko je loga važna, pa opet, iako je kraljica mog detinjstva, ona mi je sasvim neprimetno isparila iz života. Zamenili su je neki drugi izrazi, čak i potpuno drugačije situacije. Zato sam se sinoć baš iznenadila kad mi je zamahala svojom toplotom i osećajem sigurnosti i spokoja. Zavrtela se loga, tek tako, sasvim nepredviđeno, na prvim stranama „Proklete avlije“. Da je Andrić živ, rekla bih mu: „Nisam znala da i ti znaš logu, baš sam se oduševila. Verovatno sam te i ranije s njom sretala, ali pošto sam je i sama često viđala, nisam obraćala pažnju. Baš mi je drago što si nas ponovo spojio. Evo, obećavam tebi i logi, neću je više zaboravljati. Znaš, sve vreme sam je negde tražila, a nisam ni znala da je tražim“. Ali Andrić nije živ, a loga jeste, pa je zato evo ponovo među nama.

Uputstvo za ponašanje u gradskom autobusu

Gospođo s besnim pogledom u stopalu, ne dirajte mi ovu šesnaesticu i svet u njoj. Jurimo ka Novom Beogradu, ovde smo svi familija. Ne gurajte svojim teškim pogledom znoj beskućnika. Ne prekorevajte svojim porcelanskim zubima mladost. Ne udarajte bolesnim kukovima majke. Gospođo s besnim pogledom u stopalu, izvolite sesti na ovo moje mesto. Pre mene tu je sedeo čovek koji popravlja klupe. Pre neki dan je sređivao Studentski park, ta pogledajte samo te prste kako se hvataju za šipku, te debele, radničke prste, prste što rade za ovaj grad. Gospođo, izvolite sesti. Pored Vas je devojčica koja upravo ide na čas pevanja. Iza nje je prodavačica sa Bajlonijeve pijace, vidite li to cveće, to je ostalo neprodato. Gospođo s besnim pogledom u stopalu, znam da ste ostali bez posla. Ne prezirite beskućnika što stoji pored mene, ne gledajte ga takvim tonom. Iz njegove kese nešto curi, vidim, vidim, curi mu život. Gospođo, lepa Vam je bunda, a ostali ste bez posla. Ne obazirite se na studente koji Vas s divljenjem gledaju, jer oni se vraćaju sa predavanja i nadaju se vašoj zimi – u toplom krznu. Gospođo, ne gledajte ispod oka ta vrata propala. Ne mogu da nas zatvore iz prve. Gospođo, da li me čujete? Ne morate da ustanete ovom ocu, što gladan vraća ćerkicu iz vrtića, žureći da stigne na večeru. Ona nešto peva, ne, zaista, ne zameram što ih niste ni pogledali. Nemojte se gaditi na miris znoja radnika što telefonira ženi, kivan na državu. Gospođo, zašto me ignorišete? Pa pre neki dan ste me udarili na raskrsnici, smrskali mi auto i poslali me u autobus.