Ovaj buket tišine je meni bez mene, tebi bez mene, nama bez tebe.
Tek dok izlazimo iz rodnice naših predaka, gledamo se iskreno.
Okrenuti leđima smo okupani, meni bez mene, tebi bez mene.
Bacam tišinu u naručje nama bez tebe.
Nemam te, a i da te imam, šta ćeš mi?
Kad te budem pravila od blata
biće mi baš teško
ako te poželim
jer će jezik krenuti
ka kaljavom tebi.
Da smo se sreli pre pet godina, a da si me nežnošću kupao, sada bismo, sigurno, jeli neku večeru i ljubili se. Znaš, pet godina je velika stvar za devojku kakva sam bila ja pre pet godina. Pet godina je velika stvar za devojku kakva sam sada. A prošla sam mnogo brda da bih došla do ove ravnice. Verujem da s tobom ne bih nikad došla do ravnice. Da smo se sreli pre četiri godine, plašila bih te se i govorila ti svašta – da me se maneš i da si lud, ali potajno bih želela tvoje prisustvo. Verovatno bih svima rekla da si lud. Da smo se sreli pre tri godine, a ti me gledao nežno, sigurno bih spustila pogled ka zemlji i nestala od sramote. Da smo se sreli pre dve godine, ne, tad nismo mogli nikako da se sretnemo. Ali da smo se sreli pre pet godina, sada bismo skakali po nekim neravnim terenima, jer ti imaš pogan jezik u besu, a mene to izluđuje. Sigurno bih nekad plakala i nervirala se što ti nisam centar svemira. Sve bih radila da ti budem poželjna, nesigurnost je majka spoznaje. Moja bi blaga narav uplišanila sve te faktore spolja, a pomoću impulsivnosti u trenucima slabosti, mogla bih da te izmanipulišem da uvek budeš tu. Ne, ne misli da bih te tako ubacila u kavez, ljubav nije za kavez. Samo bih napravila dovoljno jaku vezu koju bih zubima branila ako treba, bili bismo bolji od sebe. Da smo se sreli pre pet godina, ja bih ti ispričala da sam te čekala, jer sam te čekala, a nije te bilo. Da smo se sreli pre pet godina, mogla bih svašta da ti kažem bez ikakvog ustručavanja. Mogla bih, na primer, da te ljubim i da legnem preko tebe kad nešto čitaš. Mogla bih da te budim tako što istrčim ispod tuša i ušunjam ti se pod ćebe. Mogla bih, da smo se sreli pre pet godina, da te nagrađujem za svaki osećaj privrženosti koji mi pružiš. Mogla bih da te hvatam za kosu nasred ulice i da ti ujutru đuskam čim otvoriš oči. Mogla bih, na primer, da te branim jer imam prava na to da te branim pred svima. Mogla bih da se durim, da se iznerviram i pokupim svoje stvari i onda te teram da me odljutiš. Da smo se sreli pre pet godina, ovo danas ne bi bilo napisano. Ali nismo. Sreli smo se skoro. Ne pitaj me šta bi bilo. Baci kosku. Hoćeš na cigaru?
Plačem kad mi je poznato.
Joooooj, što ja volim život (smešak, od uva do uva).
Pa dođe proleće, pa leto,lepi ljudi i lepe žene, pa praznici, pa odeš na posao, pa ti i tamo lepo (ruke raširene , prsti trepere, a grudima samo što ne krene da zagrli čitav svet), lepo ti i kad kreneš kući… i dođeš kući (osmeh se smanji samo na predeo vilice, veđe ispravljene, ruke spuštene niz telo).
Dobro, i kod kuće je nekad bilo lepo…
Погледај оригинални чланак 507 more words
Loga 