Nesvakidašnja jadikovka

Mrtav sam dovoljno dugo da ne znam da sam mrtav. Ne znam ni kako sam umro, samo znam da je sve isto, dosadno isto, a ja sam, baš zato mislim, mrtav.

Vreme ne postoji ili postoji, ne znam. Tek uhvatim sebe kako život račvam na osam sati. Osam sati je radno vreme. Osam sati predviđeno za san. Osam sati ostaje za put, jelo, tuširanje, čitanje, plakanje, sedenje, ćutanje, ništa, mrtvilo. Maštanja je sve manje. Suza je sve manje. Ničega od nečega je sve više. Ne znam ni kad sam poslednji put seo sa sobom, da se čujem, vidim, pomazim po mozgu. Tek tu i tamo bih da poližem svoje rane, rane nenastale. Ne ližem ih, nemam vremena za nešto što ne znam je li tu.

Nemam ja vremena ni da budem voljen ni da volim. Mrtav čovek diše. Mrtav čovek. Mnogo mrtav. Dovoljno mrtav da ne zna kad je umro. Jesam li se ubio ili sam umro, zar je bitno? Možda sam ubijen, pa zato sad tako jadan sedim nad sobom i ništa.Toliko dugo sam mrtav da verujem da je ovo život. Život mrtvog čoveka. Onog koji je zaboravljen jer je zaboravio.

Ne umem ni da pišem o sebi, nemam šta da kažem. Nešto bih, a ne znam šta. I otkud ova jadikovka, nesvakidašnja jadikovka, ne znam.

Mrtav čovek ne plače.

Čini mi se, baš zato, da sam ipak nesnosno živ.

Advertisements