Priča o tužnoj Hašimi 端島

800px-端島2011

Po Hašimi su koračali vedri radnici, zaljubljeni parovi su pod njenim nebom pravili decu, lizali su se prvi sladoledi, kupovali prvi stanovi. Hašimljani su se, umorni posle napornog rada u rudniku, šetali po ostrvu i uživali u poslepodnevnom suncu. Hašima je bila mesto najgušćih susreta na svetu punih stotinu godina. Hašima je bila lubenica koju su napale ose i pčele da se slade.

Dobro došli u Japan, molim vas, prvo dođite u Hašimu.

Pogledajte, to rajsko ostrvo vrvi od posla. Trenutno je 1908. godina. Neradni dan. Moj otac i ja se šetamo nakon ručka. Idemo do obale i usput srećemo poznanike i ćaskamo s njima. Inače, naše mesto često zovu i „bojni brod“ jer ostrvo na kom živimo podseća na njega. Hašima je obećano mesto. Mitsubiši je ovde otvorio rudnike. Naseljavali su nas kao mrave. Napravljene su nam ogromne zgrade, dosežu do neba. Tako nešto nikad niste videli, nigde. Otac ujutru oblači rudarsko odelo i odlazi u jamu. Svi očevi idu u jamu. Gospođa Aika objašnjava svima koji začini su dobri za njene specijalitete. Insistira da svaki stanovnik proba njene zakuske. Samo pokuca, uđe u stan sa nekom hranom i tutka ti to u ruke da kuvaš odmah, pred njom. Ovde niko ne zaključava vrata, nema potrebe za tim. Toliko smo zgusnuti na ovom malom ostrvu, pa svi o svima znamo – sve. 

Ubrzo se dovukao Prvi svetski rat, pa za njim i Drugi. Japan je svoje ratne zarobljenike povraćao po ovom ostrvu. Zarobljeni Koreranci i Kinezi radili su najteže poslove za male nadnice i kratak san u vlažnim, memljivim sobama. Po malom, slatkom ostrvu mileli su umorni robovi.

Čuli smo da su zarobljenici odvratni, prljavi i zli Kinezi. Moj prijatelj ih sve drži na oku, a najviše ga nervira Ki-Whan, mali, smrdljivi rob iz Koreje. Nekoliko puta ga je izbacio iz takta, žalio se, kaže, na loše uslove. Prokleti robovi! Došli su da rade, a ne da se odmaraju! Jedva čekam da se ovaj rat završi, pa da se moji roditelji normalno razduže sa životom. Otac je odveć bolestan, kašlje krv. Mislim da će uskoro umreti, a majka će brzo za njim. Kako je sve delovalo bezbrižno kada smo tek došli, a sada ni ovaj rudnik nema smisao, ali kuda ću? 

Tokom rata rudnici su radili kao nekada, ali pod velom vlažnog bola. Nekad bezbrižni Hašimljani su posle rata osetili ugriz siromaštva. Godine 1974. gas je zamenio ugalj kao glavni izvor goriva u Japanu i Mitsubiši se iste godine povukao sa ostrva. Jedna po jedna jama se zatvarala, a za njom su i porodice odlazile, tražeći drugi posao. Ostavljale su za sobom sve svoje stvari, kao da će se vratiti. Kada bite jednim velikim usisivačem usisali ljude s ovog ostrva i onda pogledali šta je ostalo, videli biste današnju Hašimu. Po ulicama su cipele, u stanovima nenemešteni kreveti, na stolovima tanjiri kao da će svakog trena mala rudarska porodica sesti i obedovati.

hassss

Neće.

Tamo dolaze samo turisti željni da vide mesto gde je Džejms Bond (Skajfol) kročio. Tu i tamo iznenade se urušenim zdanjima, prvim oblakoderima na svetu i uplašeno slušaju o „ostrvu duhova“. Turistički obilazak Hašime traje sat vremena, a može se obići tek četvrtina ostrva.

Danas mi je rođendan. Punim 73 godine i odlazim odavde. Šetam se obalom nakon ručka. Sve je sablasno prazno, u jame niko ne ide.

Advertisements

Suša

Žedna sam kiše. Dugo nije padala, a ja sam nepomična da negde odem. Nepomično mi je biće, kiša bi, zbilja, mogla to da promeni. Ispucala mi je koža od suvoće, usne su mi krvave, može se u moje pukotine sipati ogromna voda. Kad bi me olizala, pa da zamirišem na život. Živim kao i sva zemljišta – nepomično. Pokreću me kiše, ali obilne, one sitne me samo osveže. Obla sam baš tamo gde treba, prava sam dama među zvezdama. Ali slabo kiša pada u poslednje vreme, drveće na meni je gotovo malokrvno, trava je kao slama, cveća nemam na sebi, jedino što je živo je pokoji smrad reke koja je na izdisaju.

A tvrdim vam, nekad je umela tako da me preplavi. Kiše bi je nabujale, a ona bi se izlivala po meni, grcala bih u njenim čarima, koje bi se mešale s nebeskim suzama. A onda bi se, kukavički, ćutljivo, polako vratila u svoje korito i ostavila me bez reči da se sušim. I tako bih skapavala, poneka rosa bi mi udahnula malo života, ali nakratko. 

Zovem se Zemlja.

CIKLUS BONGO: Muga i Mubaga

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo – kroz zevanje reče Mubaga.

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – oduševljeno odvrati joj Muga, prelećući svojim krupnim, zelenim očima po planini. I zaista, pred njim se prostirao pravi raj. Nektar i ambrozija braon boje slivali su se niz planinski masiv u predvečerje. A tu je celog dana bilo predvečerje – baš idealno za leto, sunčeva vrućina im nije smetala. Muga zato odmahnu nožicom Mubagi, kao da ga ne interesuje šta ona govori, te polete svojim tankim krilima do vrha masiva, pa sede na najvišu tačku planine Bongobor i pusti se kao niz tobogan. Raširi usta tako silno, da je više ličio na lava nego na insekt. Telo mu se klizalo niz predivan braonkast nektar kojim je planinska strana potpuno obložena. Prskao je nektar Mugi u usta, a on je vikao od sreće. Brzac tobogana polako se stišavao kako je Muga stizao do podnožja. Na kraju se potpuno zaustavi. Mubaga dolete do njega i opet ga zamoli da krenu. Ali Muga to zaista nije želeo. Zazuja krilima, uhvati Mubagu za glavu i poče da je okreće.

– Gledaj! Vidiš li ovu planinu? Shvataš li, ovo je raj za nas! Hrana svuda! Hrana svuda! Po hrani možemo da klizamo i da nam bude tobogan. Možemo i da je nosimo odavde. Možemo da nikad odavde ne odemo nigde! Hajde da zauvek ovde ostanemo. Sunca nema, ceo dan možemo da jedemo i da se igramo!

– Pa hajde, ali sutra. Umorila sam se od letenja, molim te, pođimo – reće mu Mubaga. Muga shvati da je vrag odneo šalu, te zazuja krilima i polete sa njom, preko planine.

A ta planina se uzdiže nedaleko od predivne reke. Ogromna je, ponos svih Bongovaca. Padina koja gleda na reku nakićena je maslačcima i borovima. Ta sunčana strana pravi je mali kolaž – bele rade, kantarion, hajdučka trava i metvica svojim bojama prave mozaik, koji Sunce osvetljava i raduje svakog jutra. Bongovci s osmehom posmatraju tu padinu i uvek duboko udahnu kada bace pogled kroz prozor na nju. A s druge strane padine, baš čim se uzvereš na vrh i pogledaš ispod sebe, mrak je i glibav teren. Još je nejasno kako sunčev sjaj ne može da dotakne tu drugu stranu Bongobora, naličje lepote, o kojoj stanovnici sela Bongo s gađenjem pričaju. Svega strašnog ima tamo – cela strana je u polumraku i svuda po njoj širi se nepodnošljiv smrad. Leševi životinja trunu u mokrom izmetu. Nijedno drvo se tu nije rodilo, sve je tamno i glibavo od balege. Sve je smrdljivo, odvratnost prosto štipa za oči. Čuje se samo užasno zujanje muva koje se motaju po balezi. U jednom od tih zujanja, kada bi neko i kročio tamo, mogao bi da čuje:

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo!

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – odgovara Muga dok ogromnim očima zunzare upija lepotu padine.

Blog ima novo ime – LOGA, a znate li vi uopšte ko je bila Loga?

Čitala sam sinoć „Prokletu avliju“ kad mi se najednom pred očima ispreči reč loga. Zazveči mi ta reč u plućima, koju, istini za volju, nisam čula dobrih 15 godina. Sećam se, loga i ja smo se poslednji put srele devedesetih – bilo je hladno u stanu i mama je iz ušuškanog kreveta ustala da skuva kafu ili tako nešto. Dok sam joj govorila da ću joj čuvati logu, već sam uletala u gnezdo od ćebadi i meškoljila se. To je loga – mala topla oaza koju neko sebi pravi, ostrvo toplote koje se graniči sa hladnim prostorom, lična umišljena država. A logu sam pre toga počesto sretala – u sobi na potkrovlju, baš tamo gde kosina najviše preti da se spoji sa podom, bio je jedan moj poseban kutak. Tu je ležalo ćebe dan-noć – pa kad se stacioniram u njemu, ono postaje moja loga – portal za osamu, način da se ušuškam sa sobom. A logu sam imala i pod vedrim nebom – u skarabudženom šatoru od šatorskih krila između dva drveta. Loga je stvarno posebna reč među rečima – nju ne možeš da otmeš ili da je nepozvan uzmeš. Za logu se pita. Loga se poštuje, jer ju je neko svojom toplotom pripremio, ma kakva bila. Kada ti mlađa sestra na kvarno uskoči u logu, imaš potpuno pravo da vičeš: „Što si mi uzela logu?!“, a možeš i da se nasmeješ i da se zajedno šćućurite. Eto toliko je loga važna, pa opet, iako je kraljica mog detinjstva, ona mi je sasvim neprimetno isparila iz života. Zamenili su je neki drugi izrazi, čak i potpuno drugačije situacije. Zato sam se sinoć baš iznenadila kad mi je zamahala svojom toplotom i osećajem sigurnosti i spokoja. Zavrtela se loga, tek tako, sasvim nepredviđeno, na prvim stranama „Proklete avlije“. Da je Andrić živ, rekla bih mu: „Nisam znala da i ti znaš logu, baš sam se oduševila. Verovatno sam te i ranije s njom sretala, ali pošto sam je i sama često viđala, nisam obraćala pažnju. Baš mi je drago što si nas ponovo spojio. Evo, obećavam tebi i logi, neću je više zaboravljati. Znaš, sve vreme sam je negde tražila, a nisam ni znala da je tražim“. Ali Andrić nije živ, a loga jeste, pa je zato evo ponovo među nama.

Šta bi bilo kad bi bilo

Da smo se sreli pre pet godina, a da si me nežnošću kupao, sada bismo, sigurno, jeli neku večeru i ljubili se. Znaš, pet godina je velika stvar za devojku kakva sam bila ja pre pet godina. Pet godina je velika stvar za devojku kakva sam sada. A prošla sam mnogo brda da bih došla do ove ravnice. Verujem da s tobom ne bih nikad došla do ravnice. Da smo se sreli pre četiri godine, plašila bih te se i govorila ti svašta – da me se maneš i da si lud, ali potajno bih želela tvoje prisustvo. Verovatno bih svima rekla da si lud. Da smo se sreli pre tri godine, a ti me gledao nežno, sigurno bih spustila pogled ka zemlji i nestala od sramote. Da smo se sreli pre dve godine, ne, tad nismo mogli nikako da se sretnemo. Ali da smo se sreli pre pet godina, sada bismo skakali po nekim neravnim terenima, jer ti imaš pogan jezik u besu, a mene to izluđuje. Sigurno bih nekad plakala i nervirala se što ti nisam centar svemira. Sve bih radila da ti budem poželjna, nesigurnost je majka spoznaje. Moja bi blaga narav uplišanila sve te faktore spolja, a pomoću impulsivnosti u trenucima slabosti, mogla bih da te izmanipulišem da uvek budeš tu. Ne, ne misli da bih te tako ubacila u kavez, ljubav nije za kavez. Samo bih napravila dovoljno jaku vezu koju bih zubima branila ako treba, bili bismo bolji od sebe. Da smo se sreli pre pet godina, ja bih ti ispričala da sam te čekala, jer sam te čekala, a nije te bilo. Da smo se sreli pre pet godina, mogla bih svašta da ti kažem bez ikakvog ustručavanja. Mogla bih, na primer, da te ljubim i da legnem preko tebe kad nešto čitaš. Mogla bih da te budim tako što istrčim ispod tuša i ušunjam ti se pod ćebe. Mogla bih, da smo se sreli pre pet godina, da te nagrađujem za svaki osećaj privrženosti koji mi pružiš. Mogla bih da te hvatam za kosu nasred ulice i da ti ujutru đuskam čim otvoriš oči. Mogla bih, na primer, da te branim jer imam prava na to da te branim pred svima. Mogla bih da se durim, da se iznerviram i pokupim svoje stvari i onda te teram da me odljutiš. Da smo se sreli pre pet godina, ovo danas ne bi bilo napisano. Ali nismo. Sreli smo se skoro. Ne pitaj me šta bi bilo. Baci kosku. Hoćeš na cigaru?

Ciklus Bongo: Stidov sram i promašaj

U podnožju planine Bongobor dani su se otimali kao kad se dete majci otme iz ruku da bi samo hodalo ulicom. Jutra su dolazila i odlazila jednako spokojno, kao da se ama baš ništa ne dešava pod svodom.

Tog jutra, još su vrapci cvrkutali, Sram je zahvatao vodu na izvoru. Dok je podizao kantu punu vode, ugledao je svoj odraz u njoj.

Posmatrao je svoje lice.

Uvek mu se činilo da je isti, ali nije bio. Slika je svakog puta bila drugačija. Ovog jutra, mnogo pre glavne priče koja će sasvim promeniti Bongo, Sram je bio drugačiji, a to ga je činilo istim.

„Uvek sam drugačiji, a to znači da sam uvek isti – promena mi je konstanta“.

Stid je, posmatrajući svoj lik, mislio o svemu što mu se dešavalo ranije tog dana.

Setio se kako je u prolazu ugledao prelepu crvenu haljinu kako leprša u nanosima opojnog prolećnog povetarca. Setio se kako je miris vanile došao do njegovih nozdrva i sasvim ga obuzeo i prožeo. Setio se očiju koje su ga gledale prodorno, ali, mislio je, sasvim prijateljski. Setio se nogu koje su prošle pored njega i zbunile ga, nije znao zašto. Setio se da je potom naleteo na žutu haljinu koja je svojim valovima dodirivala uske prolaze i zidove starog dela grada. Setio se da je devojka u žutoj haljini prosula jagode i dok ih je podizala, njene dojke nabrekle su ispod tanke, pamučne haljine. On je to video, ali mislio je da su nabrekle jer po svojoj prirodi spontano bujaju. Setio se da nije prišao da pomogne i pokupi jagode, jer on to ne radi, to će devojka u žutoj haljini uraditi sebi zarad sebe. Ali njene vragolaste i vlažne oči su ga netremice gledale i tražile da pokupi jagode. Udaljavajući se od žute i crvene haljine, misao mu zastade na tamnoj haljini koju je sreo pred samim izvorom. Besno ga je ošinula svojim ivicama, a on se pitao otkud taj bes u njoj.

Misli su mu se preplitale po čitavom biću i poput raznobojnih traka prolazile kroz njegove vene i bojile mu dušu. Trake u raznim bojama izlazile su iz njegovih ušiju, da bi se potom mrsile po prstima i vraćale nazad u telo, kroz nozdrve. Držao je kofu vode u ruci, a milostive trake mazile su ga i obavijale se oko njega poput pitomih zmija. Prožet trakastom strašću otvorio je oči i u ječanju svom nežno oborio glavu. Njegov odraz crveneo se u kofi vode.

Voda je bila vatreno crvena.

 

Natpis na Bongo mramornom stubu gde je sahranjena nepoznata žena:

Haljinu crvenu nosila sam

Kad si plesao koracima

Širokim ramenima

Zanosnim hodom,

Pomislih možda bi žutu,

Razbacah jagode za tebe,

A ti u drugu stranu,

Obaraš pogled mio.

Iz besa rastrgoh strah

Zar ne vidiš moje niti

U bojama raznih duga

Želim da se u tebi rađam

U tebi da umirem

Željo!

Iz besa rastrgoh strah,

Zavih se u crne skute,

Kraj izvora sustigoh ti oči,

Ne videh im boju,

Pomislih znaćeš kad proletim.

Ni video nisi, rano moja,

Zauzet svojim crvenilom,

Opasan svojim imenom.

Umirem čekajući

Da podigneš pogled.

 

Istinita priča: Harfa na pravoslavnom groblju

Sedimo na terasi i ćaskamo, kad se ispred kuće parkira auto nemačkih registracija. Izlazi muškarac visok i mršav, mlađi, sve se osvrće oko sebe. U kolima, na mestu suvozača, sedi još neko. Dovikne nam on: „Izvinite! Je l’ ovdje žive Stojkovi?“.

Kaže mu ćale da žive, a da je to samo naša kuća. 

Muškarac se vrati u auto i nastavi malo niz ulicu. Tamo se parkira, te sa ženom, koja je sedela na suvozačevom mestu, zaputi se ka našoj kući, ka Stojkovima. Kad su baš stali ispred ulaznih vrata, pogledali su ka nama, koji smo porodično sedeli na terasi, pa je muškarac rekao: „Molim vas, mi smo iz Njemačke došli. Ova gospođa bi s vama da porazgovara. Nije nikakav problem? Ona vas traži. Ne zna srpski, ja ću prevoditi. Ja sam Ivo, rodom san iz Splita, ali san u Njemačkoj čitav život. Tražili smo vas u selu prvo, pa nas zaputiše ovamo“. 

– Pa toliki put ste prevalili, a da ne popričamo! Pa ne može to kod nas! – viknu ćale.

Svi se potkupimo s terase, ćale siđe, pusti ljude u kuću, majka pristavi kafu. Žena se sa svima nama priupita, nasmešena, raspoložena. 

Kaže Ivo da je profesorka muzičkog i da je njegova komšinica, ali da je dala otkaz u školi u kojoj je držala časove harfe. On joj onda nešto reče na nemačkom, pa ona njemu, pa on njoj, pa ona onda izvadi crno-belu fotografiju iz novčanika. Pohabana, izgužvana, bleda fotografija, a na njoj dvoje ljudi. Neki momak i neki stariji čovek. Dok je držala fotografiju u ruci, Ivo je pričao.

– Eliza je iz Njemačke došla ovdje da vas nađe, zamolila me je da ja vozim jer sam iz ovih krajeva. Sad će vam ona sve objasniti – poče Ivo.

Majka u to skuva kafu, te nam svima raspodeli. Elizi bez šećera. Ona se nasmeja, te nešto reče na nemačkom, dok je smeđe uvojke smeštala tik iza uha.

Ivo objasni da je rekla da ne pije kafu, ali da će je sad popiti.

Ivo joj opet nešto reče na nemačkom, Eliza mu odgovori ozbiljna i pogleda u nas sve ponaosob i nasmeja se kriomice.

– Elizin djed je ovaj čovjek s fotografije, Pavle – reče Ivo, pokazujući nam fotografiju, a Eliza prstom pokaže na jednog čoveka. On je odavde, bio je u zarobljeništvu u Njemačkoj, prezivao se Stojkov. Tamo je upoznao Elizinu babu, te je s njom dobio ćerku, Elizinu majku.

Eliza ga u to prekide, te mu opet nešto na nemačkom. Ćale dođe s naočarima za vid, onda sede preko puta Elize i uze fotografiju. 

– Vidi, stvarno, moj stari – zadrhta ćaletov glas.

Ja se štrecnuh, te skočih da bolje pogledam. Stara fotografija, pohabana, a na njoj – moj deda! Umro je pre nekoliko godina. Bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj, vratio se, to je to. Nikad o tome nije mnogo pričao. Svi se sjatismo oko fotografije, poče da prelazi iz ruke u ruku. A onda kada se uverismo da je stvarno pokojni deda na slici, podigosmo pogled ka Elizi i gledasmo je tako sa žarom, kao kada deca prvi put vide neku životinju u zoološkom vrtu, a o njoj su toliko već saznale.

Ivo joj prevede sve naše međusobne komentare, a njoj bi milo. Tu poče da pripoveda kako se i šta zbivalo, a Ivo nam je prevodio svaku njenu rečenicu.

– Moja baka je dobila moju mamu sa zarobljenikom, on je ubrzo posle poslat nazad, na Balkan. Imala je strašne probleme jer je rodila sa ratnim zarobljenikom, maltene je bila proganjana godinama i teško je živela, često se selila. Kasnije se sve promenilo, ali moja majka nikad nije upoznala svog oca – objasnila nam je Eliza.

Skoro sam počeo da plačem, nešto me je treslo iznutra. Deda nam nikad ništa nije rekao o zarobljeništvu, začikavali smo ga, ali je mudro ćutao do smrti. Popismo kafu i potpuno šokirani pričom, pođosmo u selo I., odakle smo rodom, a gde je deda sahranjen. Usput je Eliza pričala kako je dala otkaz u muzičkoj školi jer je taj posao ne ispunjava više i kako će sada da se posveti sebi. Kad stigosmo na groblje, sve nas prože neka jeza, jer je izgledalo kao da idemo od dede da tražimo potvrdu ili bar da mu kažemo da ima unuku, Nemicu.

Eliza iz auta izvadi harfu, te zasvira na dedinom grobu.

Meni je samo u glavi bilo „šta li će da pomisle seljaci sad, Nemica svira harfu na groblju, potpuni hit“. Kad je odsvirala nekoliko melodija, priznajem, ni meni to nije uobičajeno, sela je u kola i krenula s nama opet za grad. Majka je spremala ručak, najeli smo se dobro, ćaskali s njom i Ivom. Potom smo se pozdravili, pa su seli u Ivov auto, on je, po starom običaju, svirnuo, te polako počeo da se udaljava iz ulice.

Već je bila noć. Izašli smo na terasu. Cvrčcima se nije spavalo, sve je odjekivalo. 

– Znao sam da je naša – reče ćale, dok se Ivov auto gubio iz vida.

– Daj, ćale, jeste! Kako si ti to znao, majke ti?!

– Po ušima. Iste naše, svi naši imaju onakve uši. Klempave.