Futur prvi

Hoću da ti posvetim nešto divno. Pa napišem neku rečenicu ovakvu: „Ti si okean u koji kad zaronim, mogu da dišem i da nikad ne isplivam na površinu“. Pa dodam: „Mače koje se potura da bude pomaženo“. Dopišem i: „Sreća koja voli da bude viđena“. Pomislim i „ne smem više da te volim nego što te volim“. Ponekad odmahnem glavom uz „kad nas izmaštam, ne razdvajamo se“.

Hoću da ti posvetim nešto divno, ali kad sam srećna, ne mogu ništa drugo da radim osim da budem srećna.

Nikakvost

Evo nikakvosti. Toliko očekivana kakvost rodila je nikakvost. Deset nikakvih sekundi. Deset nikakvih života u dve nikakve očekivane kakvosti ubačene u deset nikakvih sekundi. Nikakvost od ranog jutra. Nikakvost u očima očekivane kakvosti. Gde si neočekivana kakvosti? Kakvosti, možda si samo neočekivana istinita. Očekivana rađaš nikakvost, onu što zakmeči u zavetu tišine. Onu što para dok tišina ječi. Pa je gušim, gušim da se ne čuje. A znam ja da očekivana kakvost rađa nikakvost. Zato nikad ne gostim očekivanu kakvost. Gnušam je se otkad je naslutih. Ponavljam, zato, u nedogled tu tužnu isparanu tišinu – u svetu očekivanih kakvosti rađaju se nikakvosti i nikad ne umiru. Roditelji ih maze, ljube, čuvaju. One paraju sve oko sebe, nokte zabadaju u tišine. Čuje se samo ječanje u zavetu mira njihove publike, u kojoj sedi jedan čovek. Onaj što ih se gnuša.

Pismo poznatog muškarca

„Sada osećaš kao da me ne znaš.

Prošlo je mnogo vremena da bi mi se vratila i premalo vremena da bi zaboravila.

Pokušaj da se setiš – ja sam onaj što je prelazio preko svega – i preko toga što ne mogu za ruku da te držim.

Što moraš kući, što ne smeš na ulici da me ljubiš, što ne smeš po danu da mi dođeš.

Što nigde nemam nikakvu titulu i ne smem da je imam.

Što mi dolaziš pospana, a budna si mi i srećna.

Tu očiglednost da ne možeš bez mene, to nisam smeo ni da spomenem.

Jer ti imaš bez koga ne možeš.

Ti imaš bez koga ne smeš, a koga izbegavaš.

Ja sam onaj kog si samo htela da se otarasiš kada si se uplašila da gubiš kontrolu.

A gubila si kontrolu nad svojim slatkim životom u kom si se plašila odluka, pa si ih ignorisala.

Gubila si kontrolu kada si mi dolazila svaki dan.

Sad sam ti kao stranac, a sedam meseci sam ti bio utočište, tvojoj ludosti, nagonima, slabostima.

I umesto da jenjavaš, samo si rasla u meni. 

I sad kad se setim, kako si uspevala da sediš na dve stolice, a da to niko ne primeti, da niko ne posumnja?

Jesi li ti ljudsko biće?

Posle si plakala, sećam se, kasno je bilo, ja sam već rešio da probam ljubav na drugom mestu.

I sad kad te poželim, znam da ne smem, ti uništavaš svaki moj pokušaj da volim druge.

Pitaš me kad ćemo da se vidimo. 

Nikad!

Najbolja si kad te nema.“

CIKLUS BONGO: Muga i Mubaga

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo – kroz zevanje reče Mubaga.

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – oduševljeno odvrati joj Muga, prelećući svojim krupnim, zelenim očima po planini. I zaista, pred njim se prostirao pravi raj. Nektar i ambrozija braon boje slivali su se niz planinski masiv u predvečerje. A tu je celog dana bilo predvečerje – baš idealno za leto, sunčeva vrućina im nije smetala. Muga zato odmahnu nožicom Mubagi, kao da ga ne interesuje šta ona govori, te polete svojim tankim krilima do vrha masiva, pa sede na najvišu tačku planine Bongobor i pusti se kao niz tobogan. Raširi usta tako silno, da je više ličio na lava nego na insekt. Telo mu se klizalo niz predivan braonkast nektar kojim je planinska strana potpuno obložena. Prskao je nektar Mugi u usta, a on je vikao od sreće. Brzac tobogana polako se stišavao kako je Muga stizao do podnožja. Na kraju se potpuno zaustavi. Mubaga dolete do njega i opet ga zamoli da krenu. Ali Muga to zaista nije želeo. Zazuja krilima, uhvati Mubagu za glavu i poče da je okreće.

– Gledaj! Vidiš li ovu planinu? Shvataš li, ovo je raj za nas! Hrana svuda! Hrana svuda! Po hrani možemo da klizamo i da nam bude tobogan. Možemo i da je nosimo odavde. Možemo da nikad odavde ne odemo nigde! Hajde da zauvek ovde ostanemo. Sunca nema, ceo dan možemo da jedemo i da se igramo!

– Pa hajde, ali sutra. Umorila sam se od letenja, molim te, pođimo – reće mu Mubaga. Muga shvati da je vrag odneo šalu, te zazuja krilima i polete sa njom, preko planine.

A ta planina se uzdiže nedaleko od predivne reke. Ogromna je, ponos svih Bongovaca. Padina koja gleda na reku nakićena je maslačcima i borovima. Ta sunčana strana pravi je mali kolaž – bele rade, kantarion, hajdučka trava i metvica svojim bojama prave mozaik, koji Sunce osvetljava i raduje svakog jutra. Bongovci s osmehom posmatraju tu padinu i uvek duboko udahnu kada bace pogled kroz prozor na nju. A s druge strane padine, baš čim se uzvereš na vrh i pogledaš ispod sebe, mrak je i glibav teren. Još je nejasno kako sunčev sjaj ne može da dotakne tu drugu stranu Bongobora, naličje lepote, o kojoj stanovnici sela Bongo s gađenjem pričaju. Svega strašnog ima tamo – cela strana je u polumraku i svuda po njoj širi se nepodnošljiv smrad. Leševi životinja trunu u mokrom izmetu. Nijedno drvo se tu nije rodilo, sve je tamno i glibavo od balege. Sve je smrdljivo, odvratnost prosto štipa za oči. Čuje se samo užasno zujanje muva koje se motaju po balezi. U jednom od tih zujanja, kada bi neko i kročio tamo, mogao bi da čuje:

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo!

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – odgovara Muga dok ogromnim očima zunzare upija lepotu padine.

Blog ima novo ime – LOGA, a znate li vi uopšte ko je bila Loga?

Čitala sam sinoć „Prokletu avliju“ kad mi se najednom pred očima ispreči reč loga. Zazveči mi ta reč u plućima, koju, istini za volju, nisam čula dobrih 15 godina. Sećam se, loga i ja smo se poslednji put srele devedesetih – bilo je hladno u stanu i mama je iz ušuškanog kreveta ustala da skuva kafu ili tako nešto. Dok sam joj govorila da ću joj čuvati logu, već sam uletala u gnezdo od ćebadi i meškoljila se. To je loga – mala topla oaza koju neko sebi pravi, ostrvo toplote koje se graniči sa hladnim prostorom, lična umišljena država. A logu sam pre toga počesto sretala – u sobi na potkrovlju, baš tamo gde kosina najviše preti da se spoji sa podom, bio je jedan moj poseban kutak. Tu je ležalo ćebe dan-noć – pa kad se stacioniram u njemu, ono postaje moja loga – portal za osamu, način da se ušuškam sa sobom. A logu sam imala i pod vedrim nebom – u skarabudženom šatoru od šatorskih krila između dva drveta. Loga je stvarno posebna reč među rečima – nju ne možeš da otmeš ili da je nepozvan uzmeš. Za logu se pita. Loga se poštuje, jer ju je neko svojom toplotom pripremio, ma kakva bila. Kada ti mlađa sestra na kvarno uskoči u logu, imaš potpuno pravo da vičeš: „Što si mi uzela logu?!“, a možeš i da se nasmeješ i da se zajedno šćućurite. Eto toliko je loga važna, pa opet, iako je kraljica mog detinjstva, ona mi je sasvim neprimetno isparila iz života. Zamenili su je neki drugi izrazi, čak i potpuno drugačije situacije. Zato sam se sinoć baš iznenadila kad mi je zamahala svojom toplotom i osećajem sigurnosti i spokoja. Zavrtela se loga, tek tako, sasvim nepredviđeno, na prvim stranama „Proklete avlije“. Da je Andrić živ, rekla bih mu: „Nisam znala da i ti znaš logu, baš sam se oduševila. Verovatno sam te i ranije s njom sretala, ali pošto sam je i sama često viđala, nisam obraćala pažnju. Baš mi je drago što si nas ponovo spojio. Evo, obećavam tebi i logi, neću je više zaboravljati. Znaš, sve vreme sam je negde tražila, a nisam ni znala da je tražim“. Ali Andrić nije živ, a loga jeste, pa je zato evo ponovo među nama.

Povređenost u srcu i nemir u glavi

Mrzim kad misle da me znaju bolje nego što znam sebe. Mrzim kada me se odreknu samo zato što misle da neću moći da se podnesem. Mrzim kada me odbace kao čoveka samo zato što misle da ih gledam kao žena.

Mrzim kada sam povređena i napadaju me misli šta neko drugi misli. Mrzim kada prihvatim ljude kakvi jesu i kada ih volim iako me podsećaju na ono što mrzim.

Mrzim da mrzim.

Ne mogu da mrzim.

Ne mrzim.

Samo ne volim.

Ili me boli.

Ili sam osetljiva, nenaspavana.

Možda mi samo nedostaje da razgovaramo ko čovek sa čovekom.

Svi imamo svoje priče i držaćemo se njih.

Daj, razgovarajmo kao čovek sa čovekom.