Volontiranje je luksuz

Istok Pavlović je pre nekoliko dana objavio tekst „24 sata“ o devojci koja je završila dva fakulteta, a mora da volontira. Tekst je objavio na svom profilu, uz sledeći komentar:

„Krajnje je vreme da shvatimo da završen fakultet ne garantuje ništa. Svet se jednostavno izmenio, bitno je šta neko zna da radi, i koliko je bio proaktivan da to sam nauči.

Novinari namerno objavljuju ovakve populističke tekstove, kako bi postigli empatiju sa čitaocima i njihovim komentarima „jao strašno“, „jao u kakvoj zemlji živimo“.

Umesto da objavljuju ovakve tekstove na svakih nedelju dana, bilo bi bolje da objavljuju priče o mladim ljudima koji su sve što znaju naučili sami, kod kuće, preko Interneta, a danas imaju neki svoj uspešan biznis. Lično poznajem bar 100 takvih primera.

Ljudi nemaju koristi od ovakvih tekstova i kukanja kako stara pravila više ne važe, ali imali bi puno koristi od slušanja novih životnih priča i ukazivanja na nova pravila“.

Iskreno, nisam se mnogo razočarala kada sam ovo pročitala, jer od njega ne očekujem mnogo više od toga. Međutim, zabrinulo me je to što je on tim komentarom gotovo pokušao da legalizuje volontiranje. Ne sumnjam da je to uradio slučajno, ali kao vajni internet ekspert cenim da bi trebalo malo više pažnje da obrati na svoje postove.

Evo šta je tu meni zasmetalo:

1. Krajnje je vreme da shvatimo da završen fakultet ne garantuje ništa. Svet se jednostavno izmenio, bitno je šta neko zna da radi, i koliko je bio proaktivan da to sam nauči.

Čovek je u pravu – završen fakultet nigde ne garantuje ništa. Međutim, fakultet upisuješ zbog svog znanja, ali i zbog toga što imaš pretpostavku u glavi da svaka napredna zemlja li ona koja želi da napreduje ceni obrazovanje i da će obrazovani ljudi pre naći posao od neobrazovanih, uz dužno poštovanje – ako nisi završio medicinu – ne možeš da radiš kao lekar. Stvar je prilično jasna. Moje mišljenje je da obrazovanje nema veze s diplomom, ali društvo tako ne funkcioniše.

2. Novinari namerno objavljuju ovakve populističke tekstove, kako bi postigli empatiju sa čitaocima i njihovim komentarima „jao strašno“, „jao u kakvoj zemlji živimo“.

Čovek je u pravu – JAO U KAKVOJ ZEMLJI ŽIVIMO! Međutim, on zaboravlja da novinari ne objavljuju tekstove, već njihovi urednici. Ako uzmemo u obzir da mnogi diplomirani novinari ne mogu da pronađu posao ili kad ga i imaju – teško da mogu pristojno da žive, onda ne verujem da postižu empatiju. Empatija se postiže nekim drugim tužnim pričama, sigurno ne realnom slikom Srbije. Time se postiže širenje istine.

3. Umesto da objavljuju ovakve tekstove na svakih nedelju dana, bilo bi bolje da objavljuju priče o mladim ljudima koji su sve što znaju naučili sami, kod kuće, preko Interneta, a danas imaju neki svoj uspešan biznis. Lično poznajem bar 100 takvih primera.

Čovek je u pravu – mislimo pozitivno! Međutim, problem kod današnjih bg ušemljivača (tako zovem te njegove uspešne koji su uspeh zaslužili najčešće zbog poznanstava koja imaju) je što su napravili svoj mali krug i vuku jedni druge. To je super za njih, ali šta ćemo sa onima koji nisu deo ekipe?

4. Ljudi nemaju koristi od ovakvih tekstova i kukanja kako stara pravila više ne važe, ali imali bi puno koristi od slušanja novih životnih priča i ukazivanja na nova pravila.

Čovek je u pravu – postoje nova pravila. Međutim, imamo koristi od ovakvih tekstova. Možda će neki poslodavac odlučiti da toj devojci pruži šansu. Pritom, slažem se, to što je neko završio fakultet ne znači apsolutno ništa do da je bio uporan. Nije nužno inteligentniji od drugih, samo je uporniji. Takođe, od ocena ne zavisi kakv će biti radnik, ali ni od godina studiranja. Bez obzira na sve to, fakulteti i univerziteti postoje da bi se društvo unapredilo. Strašno je ostavljati na cedilu ljude koji su ulagali u sebe, pa ne mogu da se odvoje od roditelja jer im je jedina šansa da volontiraju. Najčešće se na tome i završi, pa onda dođu novi diplomci. U razvijenim zemljama se plaća praksa u srednjoj školi. Praksa u SREDNJOJ školi. Zašto onda u ovoj našoj maloj zemlji da žmurimo pred diplomiranim i mladim ljudima i da im govorimo: „Ha-ha-ha, glupi ste! Nije trebalo da učite! Odakle vam te ideje? Trebalo je da se družite s nekoliko bg likova koji žare i pale i opušteno!“

Ne, ne smemo dozvoliti da volontiranje postane legalno. Nema svako roditelje koji mogu da zalegnu dok sin ili ćerka negde volontira. Nema svako babu i dedu u Nemačkoj, nema svako bogatog dečka, nema svako privatnu firmu, nema svako poslove „sa strane“, nema svako svoj stan, nema svako vremena da volontira, nma svako novca da volontira!

Volontiranje nije provera nečijeg znanja, volontiranje je luksuz!