Nekucaće, neumiruće i nepostojeće, a diše

– Gle, to je nešto nekucaće, neumiruće ili nepostojeće. Sešću. Ustaću.

– Misliš da je kamen?

– Ne znam, ali je nekucaće, neumiruće, neživeće.

– Kako znaš?

– Nemam pojma. Tako mi došlo.

– Tako ti došlo?

– Da, boli me kurac. Nisam često ovde.

– Pa super.

– Zašto? (ne sluša)

– Zato što jeste kamen, a ispod kamena je plitka rupa u kojoj je neki gušter. Možda ćeš ga zgnječiti guzicom.

– A, to. Ma znam. Nego..

– Vidiš da znaš.

– Ma znam, ali boli me kurac. To sad nije važno. Nego slušaj…

– Neću da slušam. Čas svojom guzicom sediš na tom kamenu, možda gnječiš nešto, možda greješ. Koji je tebi?

– Jao, e, slušaj jedno sranje od priče.

– Već slušam sranje od priče.

– Daj, jebote, koji je tebi kurac? Pokušavam da ti pričam!

– Mi ne pričamo.

– Dobro. Sad ću ja tebe nešto da pitam.

– Neću.

(TIŠINA)

Obrenovac

Rekvijem za one čiju
Pesmu niko nije čuo
A vrištali su je.
I minut bezglasja za one
Koji ne postoje, a postoje.
I gromke suze za one koji
Neće biti isti.
I udarac jezikom po onim
Koji su u rekvijemu osetili žurku.
I malo makar malo ljubavi
Za one koji će pričati:
Preživeli smo, ali kako?

Slavimo

Lažno slavimo uspeh koji ne postoji
U muzici koju ne volimo
Na njegove reči ne idem
Plašim se da me srce ne izda
Jer sam pizda.
Ali rado gasim cigaru u pivu.
Ništa ne znam.
Ponekad kad popijem, plakala bih.
Neko drugi će me zauvek jer sam rođena da budem majka.
A ja iz prikrajka
ćutim i smeškam se.
Ništa ne znam.

Proleće

Porodila se Pava kod Ljevina u staji. Otelila se.
– Počela sam da čitam ,,Karenjinu“ da mi bude lakše.
– Proći će.
– Neće.
Pava ima čedo. Liže ga dok se goveda tiskaju.
– Hoće.
– Šta ako nikad neće proći?
– Samo čitaj i piši sve suprotno tamo gde je vidljivo.
– Da se ubeđujem?
– Da. I kad se slažeš da si u sreći, proći će. Nevina si. Ja znam kako ćeš.
Ljevina je Kiti odbila, vratio se na selo, Pava se otelila, a i kod drugih, vidim, proleće je. Nisam tu.