Zmaj

Слика

Pada kiša, a ja hoću da puštam zmaja.

– Ne možeš zmaja po kiši! Jesi li luda? Kupi neku drugu igračku! – govori mi glas.

Ali ja ne želim drugu igračku, jer hoću da puštam zmaja.

On tako divno lebdi iznad planete i ja se smejem kad ga gledam kako osvaja nebo.

Ja volim mog zmaja.

Njegove divne šare prelivaju se pod oblacima i s osmehom na licu plovi iznad mene.

Nekad ga ne vidim dobro jer ode predaleko, pa se rastužim.

Nekad mi se učini da će mi se oteti iz ruku, pa poželim da ga pustim, ali da ga pratim, da vidim dokle će stići.

– Luda si! Uzmi drugu igračku! Oblačno je! – govori mi glas.

Ali ja neću drugu igračku, ja volim da puštam zmaja.

Taj zmaj je moja radost, a u mojim rukama divno plovi. 

Odlično umem da ga puštam da se uvija iznad mene poput kakve umetnosti.

– Ti si luda! Kiša pljušti! Ne možeš da puštaš zmaja! Pokisnućeš, a njega će voda da uništi jer je od papira – govori mi glas.

Ali taj zmaj kao da nije od papira, kiša mu ne može ništa dok je u mojim rukama. Ili ne vidim dobro?

– Ti si luda!

Popuštam glasu. Svetim se zmaju dok predivno plovi i ispuštam njegov kanap. On i ne zna da se u meni lomi planina na pola, pa nestaje negde gore, na horizontu.

A kanap pada i udara me u glavu. Ode bez kanapa. Gde li će?

Kad poznaješ svaki pedalj zmaja,

tačno znaš kako možeš da ga oboriš i da se smoriš,

jerbo kiša je,

a po kiši se zmajevi ne puštaju.

Advertisements

Ispovest

Volim jedno biće koje ne bi trebalo da želim. Mnogo će biti čudno kad ne bude tu. On je tu i kad nije tu. I tako ću voleti dok ne prestane.

Biće mi žao kad nestane.

Laku noć

Priča koja se jednom stvarno desila

СликаObično jutro je bilo, kao i svako drugo. Popio sam kafu, spalio pljugu i otišao na posao. Hiljadu stvari je trebalo da obavim tog dana, milion sam ih prethodne večeri već završio, svima sam bio dostupan i svi su mi bili dostupni. Došao sam na posao, završio sam s poslom. To je to – jebeni posao.

E, onda sam pošao kući posle deset sati izdrkavanja na radnom mestu.

Hodao sam nogu pred nogu i slušao muziku. Uši su mi pulsirale od ritma, razmišljao sam šta ću da jedem kad dođem kući. Pušio sam poslednju pljugu iz kutije i ponavljao sve vreme u sebi – samo da ne zaboravim da kupim cigare. Išao sam nekom jebenom stazom, koju niko nije voleo toliko kao ja. Ja sam je utabao.

 Hodao sam tako, iskoračio iz običnog dana (ostao je iza mene taj prokleti dan na poslu) i odjednom sam čuo onaj zvuk koji se čuje samo u bajkama kada zamahnu čarobnim štapićem. Ono nešto, ne umem da objasnim. Nešto kao CIN-CIN.

CIN-CIN-CIN

 Šta koji kurac?! 

CIN-CIN-CIN

Okrenem se, gledam po zemlji. Nema ništa.

Sagnem se.

Nisam duvao tog dana jer ne duvam kad idem na posao, sad sam ozbiljan čovek. Prihvatio sam svoju ulogu radnika. Ali taj prokleti zvuk (kao čarobni štapić da se negde pomolio) jebeno me je napadao sa svih strana.

Čučnuo sam.

Onda, nećeš mi verovati, ispred mene se (ali istinu govorim) stvorilo stvorenje šiljatih ušiju i ogromnih očiju. Bilo je tanko, ličilo je na ono čudo iz Harija Potera. Samo se Hari Poter desio mnogo kasnije. I Hari Poter je mašta, a ovo se, svega mi, zaista desilo. To stvorenje tankih nogu i povećeg trbuha (ogromnog pupka) i glave u obliku obrnutog trougla gledalo me je blaženo i znatiželjno mi se unosilo u lice.

 Ne liči na ljude, ali ne liči ni na vanzemaljce. 

Sve oko tog stvorenja pulsira, kao da su neke tačkice, kao da su zvezdice iz čarobnog štapića. I pridigao sam se da ga bolje vidim. Uspravio sam se. Hteo sam da pljunem, jer mi je u ustima bio užasan ukus cigare, ali nisam pljunuo. Nisam jebeno mogao ništa osim da gledam!

Onda je to čudo, ali to je stvarno čudo, to nije normalno, to nije realno… to čudo je izvadilo ogledalo i uperilo ga u mene. Ja sam pogledao (šta drugo da radiš kad neko uperi ogledalo u tebe?!) i nisam video sebe. Mislim, ja sam gledao u taj odraz i nisam video sebe! To je bila neka devojka, jebote! Kako sam u neverici razrogačio oči, tako je i ona. Shvatate li vi mene? Ja sam gledao u to ogledalo i umesto da vidim sebe, video sam neku devojku! Pipnuo sam se po kosi. I ona se pipnula u sekund kao ja.

Moj odraz je žena! Nisam mogao ništa. Ćutao sam jer sam bio šokiran, a i imao sam utisak da taj šok traje sto godina, a zapravo se sve odigralo u nekoliko minuta.

Onda je to stvorenje, držeći ogledalo u ruci koje sam netremice gledao, reklo ( a onaj zvuk CIN CIN CIN je pratio svaku reč):

,,Istina nije uvek onakva kakvom se čini“

I tu sam se probudio. 

Morao sam da pođem na posao.

 

Devojka koja se zvala napusta

Слика

Inscenirala sam jednu priču

bacila junake na daske

Čujem da ti u dubini duše raste

samoljublje.

To su moji prsti napravili

stegli se u šaku

i samu sebe, u sopstvene mi oči, udarili.

Ne osećam tvoju ravnodušnost

ja sam planina.

Otišla sam bez pozdrava

prošle nedelje

šetala sam iza jedne devojke

koja je mnogo toga znala i rekla

poimence ime prezime i

čiji, čija, koji, koja.

Jela sam kokice i u hodu slušala priču

o tebi.

Lice i naličje smrti

Слика

U petak je sahranjen Svetozar Gligorić, šahovski velemajstor, genije, jedan od osnivača sportskog kluba Crvena zvezda, član šah kluba Partizan, ljubitelj muzike, autor više od 20 knjiga.

Dolazimo na novo beogradsko groblje. Sunce nas prži, stavljamo naočare. Podbočim se i pogledom tražim hlad. Baš s leve strane, ispred kapele, jedan zidić oivičen drvećem. Sedam tu i otpuhujem. Prilazi neki mladić sa sveskom u ruci, kolega. Žali se na toplotu, kaže da će doći Dačić, a da je Vlade Divac već stigao. Stoji s njegovim urednikom. Osvrćem se oko sebe, vidim svuda starce koji su, što bi se reklo, jednom nogom u grobu. Franjo Mihalić, čuveni jugoslovenski atletičar, sedi sa trojicom penzionera na klupi, u hladu. Baš ispod zidića na kom ja sedim. Pored te klupe je jedna starija gospođa s ogromnim bež šeširom providnog oboda. Pored nje stoji debeljuškast namćor, urezanih bora, sedamdesetogodišnjak.

– Građani, čitao sam u Politici, džaba ste poranili, sprovod je u pola tri – govori namćor.

– Ta, molim Vas! Ovo prvi put čujem. Pa svuda govore da je u pola dva! – gospođa s šeširom na glavi.

– Ne, ne, gospođo, u Politici piše lepo da je u pola tri. 14.30 sati – dodaje namćor.

– Gospodine, novine lažu! Politika! Nije to Politika što je nekad bila. Pa, nemojte reći da to ne znate.

– Građani, (okreće se oko sebe i gleda u penzionere koji, takođe, čekaju da sprovod počne kako bi prijatelja otpratili u večni san) zar mislite da JA lažem? Sprovod je u pola tri. Čekaćemo još sat vremena, građani moji.

– Ma čoveče, mislite šta Vam volja. Videćete. Ja kad sam polazila ovamo, pročitala sam u svim novinama kada je. Kakva Politika! Svašta.

– Evo sad ću da Vam dokažem, gospođo. (Hvata za ruku nekog dekicu koji stoji podalje od njega i ne prati fabulu) Druže, reci ti meni – u koliko je sahrana?

– U pola dva. Sad će.

– Eto! (podiže ruke uvis pa odmahuje) Ne mogu da verujem, ispašće da lažem – razočarano će namćor, te se udaljava se od „ekipe“ nogom pred nogu, kao da mu nije stalo, pa dolazi u moj „sektor“, tačnije iznad zidića. Ruke mu na leđima.

Sunce se već pomera kroz one krošnje, graške znoja mi se skupljaju na čelu.Desno od mene, na samom ulazu u groblje, česma, a iza nje klupe. Krenem tamo, kad vraga! Počinje sahrana. Pitam kolegu – Je li ovo naša sahrana? On govori – Nije. Naša kasni. Izgleda da je u pola tri, niko nije dobro obavestio u medijima.

Sležem ramenima.

Prolaze ožalošćeni pored mene, hodaju navies od nas, ka grobovima. Kad i poslednja žena u crnini zamače visoko gore, daleko od kapele, podigoh se, pa se zaputih ka česmi.

 

Na obodima jedne klupe, pored česme, sede sredovečni muškarac i starac. Između njih mesta taman za mene. Sedam. Sredovečni čovek počinje razgovor klaisičnim pitanjima: šta ja ovako mlada radim na sahrani šahiste, da li igram šah, odakle sam, kolika mi je plata. U razgovoru zaključujemo da je on poreklom iz Bileće, odakle je i pola moje familije, kao i da je čuo za moje prezime. Ne samo to, taj čovek je otac jednog našeg mladog i uspešnog košarkaša, koji se trbuhom za kruhom otisnuo daleko u Španiju.

– Znaš, ti si normalna. Malo je normalnih. Mora da si intelektualka. Vidi, danas… Danas su svi opterećeni. Bolesni. Političari su đubrad. Ja to odlično znam. Nisu za njega ništa dali. Za mog jedinca. Sam je uspeo. Ja nisam uložio, nisam plaćao. Talenat. Uzeli ga stranci.

– Pa , je li zadovoljan? Kako mu je tamo?

– Ma jeste. Lepo zarađuje, a i oženio se nekom iz komšiluka, ma mlad se oženio. Ej, gledam klinke po splavovima. Ma , ono, ono je sramota. Vidim, ti si kežual. Lepo je to. Tako i treba da se oblačiš. Svaka ti čast, mala. Upamtiću tvoje ime i prezime, evo, zapisaću.

– Ma ne mora…

– Znaš, ja sam grešio dosta. Ja sam bio alkoholičar. Mnogo sam pio. Jebiga, da izvineš. Nisam znao da stanem. Pojelo me to. Pilo me je. Lečio sam se u Kovinu. Snagu mi je dao sin. Svako jutro (suze mu oči) budio sam ga da idemo na trening. Tako sam i istrajao. Kap alkohola nisam popio 11 godina. Kap! – priča gospodin B.

Luta mi pogled i vidim automobil u kom je kovčeg i kolonu ljudi koja se kreće istom putanjom kao oni malopre. Ustajem, pitam kolegu je li to naša sahrana. (Kako bolesno zvuči „naša“. U tim trenucima dajem sebi pravo da budem crnohumorična)

On govori da nije i da će posle ovog sprovoda, konačno, početi poslednji ispraćaj Svetozara Gligorića. Čoveka koji je nakon smrti supruge, 1994. godine, odlučio da se bavi muzikom i da „batali“ šah. Čoveka kojeg su se svetski prvaci plašili. Najstarijeg velemajstora u šahu na svetu. Genija kojeg je posebno poštovao čuveni Bobi Fišer.

Vraćam se na klupu. Otac košarkaša gospodin B. govori da je voleo čuvenog Gligu, ali ga tanak I drhtav muški glas prekida.

– Znate li šta raste posle smrti?

Ovo pitanje dolazi s moje leve strane. Postavio ga je pogrbljen deda, bez ijednog zuba u glavi.

Sležem ramenima kao odgovor na pitanje.

– Nokti rastu, gospođice! Nokti! – govori deda gotovo kroz nos, kako i govore stari ljudi.

– Raste i kosa – govorim mu i načas zaboravljam gospodina B., koji je sam u svojim mislima o Gligi, a sedi mi s desne strane.

 – Aaaaa kosa! A, nisam to znao. Znate li da kolena traju trideset godina? Trideset godina! Eno, čitao sam u novinama, nekog su iskopali, samo mu kolena ostala. Zamislite  – od tolikog čoveka – samo kolena – govori deda više za sebe.

U to ljudi, koji su sedeli na klupama u hladu, poustajaše i krenuše put kapele. Počinje sahrana. Pola tri. Pokojnikov prijatelj mu govori poslednju odu postojanju. Krećemo put Aleje velikana. Hodam sa strane jer nisam ožalošćena, ali svejedno – zvuk posmrtnog marša dostojanstveno me obavija duhom velikana kojeg više nema. Istinski želim počivanje u miru našem šahisti I osećam da je zemlja teža za jedno telo. Prestaje zvuk trube. Hodamo ka Aleji velikana u tišini. Cveće na njegovom kovčegu crveni se. Sunce peče, brišemo znoj sa čela.

/objavljeno u jesen 2012./