Kako postati junak Dostojevskog i kako ga ubiti

Još od srednje škole dešavalo se da se potpuno pronalazim u onom užasnom glavnom junaku Zapisa iz podzemlja, koji uživa u zubobolji. Daleko od toga da sam uživala u zubobolji, ali sam u svakom bolu tražila i nalazila nekakvu nasladu. Prva stvar koju sam ikada napisala bila je pesma. Ona je nastala matematičkim kalkulisanjem onoga što se rimuje, rima i plima, budući da neko ko ide tek u prvi razred osnovne škole nema ništa više od nezaustavljive reči u prstima. A ona je prosta, iskrena i naivna kada si dete. Najvažnije od svega – istinita je.

Kako su godine odmicale, pesme su bile sve bolnije. Mogli smo me zamisliti kao usamljenu prosjakinju na groblju, koja je sahranila ceo svet i sad, osećajući bol, nemoćna da bude pokretač same sebe, ona svojim gađenjem nad svetom nepokretno pokreće žabokrečinu iz prstiju. Ali bila sam veselo dete – uvek sam se trudila da budem budala u očima pakosnih, jer budale su blažene pred pakosnim.

Tako se godinama svijala u moje dvorište ta mala naslada nastala iz potrebe da manipulišem samom sobom – umela sam da se predstavim spontano na trista različitih načina i da uživam u onome što ostane iza. Uživala sam čak i kad ničeg nije bilo iza.

Pesme su, tako, godinama živele kao kakav tumor koji je postao način razmišljanja – najbolje je to opisao Miljković rečenicom da pesnik zapravo piše izbegavajući tu jednu važnu reč koja ga motiviše i koja je preteška za izgovor. Tako se gradi metafora, kaže on.

Imala sam oko za sve sićušne i skrivene boli pojedinaca koji su se, nedovoljno zaokupljeni sobom, razotkrivali tako olako da je postalo dosadno razgovarati sa njima. Iz prvih rečenica cvetali su kompleksi, a ja sam brala te cvetiće i mirisala ih, govoreći kako je miris divan ili opor. U svakom slučaju se stvarala neprijatnost.

Uzimajući sebe kao primer, baveći se svojom žabokrečinom iz prstiju, spoznala sam neki mali procenat lične istine, te ušuškala mehanizme odbrane kako bih mogla živeti sa sobom.

To je mač sa dve oštrice – drugi su postali nevažni, previše realistični i praktični. Gnušala sam ih se dok sam ih volela. A onda je i gnušanje nestalo pod šapom ljubavi. A kad je nestao prezir, počela je žabokrečina da otiče, razlažući se po plodnoj zemlji. Počelo je izbegavanje bola. Onda se neka ovozemaljska ljubav udružena sa tolerancijom prema svima raspomamila po čitavom mom tanušnom biću i zaposela ga.

Postala sam obična, neambiciozna u nameri da se borim sa demonima.

Tek ponekad oni napadnu, samo onda kada me neprijatno iznenadi svet odveć predvidiv.

Tako je nastala sreća.

A sreća je put u lenjost.

Kada je u sreći ljubav.

A lenjost je put u pakao.

A pakao je put u smrt.

I sad, evo, srećno, na zgražavanje okoline, koračam putevima pakla.

Koračam lenjo ležeći.

I gledajući u zvezde.

Advertisements

14 comments on “Kako postati junak Dostojevskog i kako ga ubiti

  1. Mislim da je svim blogerima blisko to viđenje Branka Miljkovića o neizgovorenoj najtežoj reči.

    Nisi lenja duhom, inače bi iščilio i ovaj poriv za pisanjem posta…

  2. horheakimov каже:

    Drugim rečima propala si i kao čovek i kao pesnikinja (ili se kaže žena i pesnik?)

  3. ironijexl каже:

    Ako kažemo,rekli smo ono sto nismo hteli reći.Ako prećutimo,ništa nismo rekli,ali smo mnogo prećutali.Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje.
    B. M.

  4. tanjat каже:

    Kakav efektan završetak priče. Ma sjajno. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s