CIKLUS BONGO ISTINITA PRIČA, a kao da nije

Obezglavljena rulja je tapšala na Trgu podanika, iščekujući da joj se obrati vladar Ohvuk. Sunce je stajalo visoko na nebu, isisavajući i poslednju kap iz njihovih vratova. Neki su bez glave ostali baš davno, pa su im se, tokom evolucije njihovih predaka, dlanovi razvili u uši. Drugi, doduše u manjini, prosto su rođeni obezglavljeni i s ušima na dlanovima. Treći su nedavno glavu izgubili na „giljotini pravde“, te ne čuju ništa. Ali tapšu.

Mišbeh je sedeo do prozora i posmatrao nakaznu rulju oko čijih vratova su prštale kapljice krvi.

– Oni tapšu, a nemaju glave. Pogledaj onog sveže isečenog, još mu curi krv niz leđa – reče on Stavraji.

– Ludi su. Evo i ja sam ostala bez glave, pa mu nikad ne bih tapšala – pokazala mu je rukama Stavraja.

Mišbeh je sumorno izdahnuo. Veđe su mu se skupile na čelu kao da će eksplodirati od briga, ali nije rekao ni reč. Pipnuo se po temenu da se uveri da mu je glava i dalje tu, osetio je nežnu kosu pod prstima i spustio ruke. Zatim je tromo pogledao Stavrajine zavoje oko vrata koji su bili potpuno skoreni u krvi. Trebalo je kupiti nove, čiste.  Iz misli ga prenuše novi povici s trga.

– Bravo! Bravo! – razlagali su se uzvici nekolicine stanovnika Bonga koji su i dalje imali glavu na ramenima, dok su oko njih neumorno tapšali oni bez nje.

Vladar Ohvuk je stupio na binu napravljenu od kartona za jaja, udahnuo vazduh, ispravio leđa i pogledao u oduševljenu masu.

– Mi nećemo dozvoliti da Bongo propada kao što je dosad propadao! Vreme je za korenite promene. Možda me nećete voleti, ali će vam biti bolje za dve godine! – odjeknule su Ohvukove reči, a snažan aplauz natopljen krvlju prolomio se Bongom.

Mišbeh zaklopi uši i prošaputa: „Svake godine će nam biti bolje za dve godine. Večnost se piše ‘dve godine'“.

Neko zakuca na vrata. Stavraja popravi zavoje oko vrata, te otvori.

– Dobar dan, ja sam Miloneja iz Bongo narodne stranske. Gospodin Ohvuk  je svim građanima obezbedio prelepe šešire u znak zahvalnosti što su ga podržali na izborima.

– Ne mogu to da prihvatim, vidiš, ja nemam glavu.

– Ne možete da prihvatite? Ali morate!

– Šta će mi, sine? Dajte to nekome ko ima glavu, za njih ste ih i napravili.

– Pa učinite to makar iz zahvalnosti za sve što je Ohvuk sa svojim prethodnicima učinio za Bongo. Pogledajte kako nam je prelepo sredio brda…

– Šta će mi šešir, devojčice, ako nemam glavu? Zar ste ijedan podelili? Više je nas obezglavljenih nego onih što imaju nešto iznad vrata… Bolje bi bilo da ste mi doneli zavoje da zadržim ovo malo krvi što mi je ostalo.

– Zavoji su obezbeđeni svim građanima kada napune godine predviđene za dobijanje zavoja. Naravno da sam podelila! Čudni ste vi, Stavro. Zaista. Zato ste i ostali bez glave. Nećete šešir! Zaboga – brecnu se devojka i prkosno se okrenu, te nesta u daljini.

– Ko je to bio? – zapita Mišbeh.

– Neka devojka iz Ohvukove stranke.

– Šta je htela?

– Da nam da šešir.

– Jesi li uzela?

– Nisam, šta će mi? Nema glave, nema šešira.

– Možda je trebalo da uzmeš.

– Molim?!

– Primetio sam da su glavu na ramenima sačuvali samo oni koji nose šešire.

– Misliš da si sledeći?

– Što ćutiš? Vidiš li me?

 

Advertisements

CIKLUS BONGO: Muga i Mubaga

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo – kroz zevanje reče Mubaga.

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – oduševljeno odvrati joj Muga, prelećući svojim krupnim, zelenim očima po planini. I zaista, pred njim se prostirao pravi raj. Nektar i ambrozija braon boje slivali su se niz planinski masiv u predvečerje. A tu je celog dana bilo predvečerje – baš idealno za leto, sunčeva vrućina im nije smetala. Muga zato odmahnu nožicom Mubagi, kao da ga ne interesuje šta ona govori, te polete svojim tankim krilima do vrha masiva, pa sede na najvišu tačku planine Bongobor i pusti se kao niz tobogan. Raširi usta tako silno, da je više ličio na lava nego na insekt. Telo mu se klizalo niz predivan braonkast nektar kojim je planinska strana potpuno obložena. Prskao je nektar Mugi u usta, a on je vikao od sreće. Brzac tobogana polako se stišavao kako je Muga stizao do podnožja. Na kraju se potpuno zaustavi. Mubaga dolete do njega i opet ga zamoli da krenu. Ali Muga to zaista nije želeo. Zazuja krilima, uhvati Mubagu za glavu i poče da je okreće.

– Gledaj! Vidiš li ovu planinu? Shvataš li, ovo je raj za nas! Hrana svuda! Hrana svuda! Po hrani možemo da klizamo i da nam bude tobogan. Možemo i da je nosimo odavde. Možemo da nikad odavde ne odemo nigde! Hajde da zauvek ovde ostanemo. Sunca nema, ceo dan možemo da jedemo i da se igramo!

– Pa hajde, ali sutra. Umorila sam se od letenja, molim te, pođimo – reće mu Mubaga. Muga shvati da je vrag odneo šalu, te zazuja krilima i polete sa njom, preko planine.

A ta planina se uzdiže nedaleko od predivne reke. Ogromna je, ponos svih Bongovaca. Padina koja gleda na reku nakićena je maslačcima i borovima. Ta sunčana strana pravi je mali kolaž – bele rade, kantarion, hajdučka trava i metvica svojim bojama prave mozaik, koji Sunce osvetljava i raduje svakog jutra. Bongovci s osmehom posmatraju tu padinu i uvek duboko udahnu kada bace pogled kroz prozor na nju. A s druge strane padine, baš čim se uzvereš na vrh i pogledaš ispod sebe, mrak je i glibav teren. Još je nejasno kako sunčev sjaj ne može da dotakne tu drugu stranu Bongobora, naličje lepote, o kojoj stanovnici sela Bongo s gađenjem pričaju. Svega strašnog ima tamo – cela strana je u polumraku i svuda po njoj širi se nepodnošljiv smrad. Leševi životinja trunu u mokrom izmetu. Nijedno drvo se tu nije rodilo, sve je tamno i glibavo od balege. Sve je smrdljivo, odvratnost prosto štipa za oči. Čuje se samo užasno zujanje muva koje se motaju po balezi. U jednom od tih zujanja, kada bi neko i kročio tamo, mogao bi da čuje:

– Daj da požurimo, Mugo, pa da idemo da spavamo!

– Mora da si luda! Pogledaj ovu lepotu! Sve može biti naše, ne moramo nikada više da budemo gladni – odgovara Muga dok ogromnim očima zunzare upija lepotu padine.

Ciklus Bongo: Stidov sram i promašaj

U podnožju planine Bongobor dani su se otimali kao kad se dete majci otme iz ruku da bi samo hodalo ulicom. Jutra su dolazila i odlazila jednako spokojno, kao da se ama baš ništa ne dešava pod svodom.

Tog jutra, još su vrapci cvrkutali, Sram je zahvatao vodu na izvoru. Dok je podizao kantu punu vode, ugledao je svoj odraz u njoj.

Posmatrao je svoje lice.

Uvek mu se činilo da je isti, ali nije bio. Slika je svakog puta bila drugačija. Ovog jutra, mnogo pre glavne priče koja će sasvim promeniti Bongo, Sram je bio drugačiji, a to ga je činilo istim.

„Uvek sam drugačiji, a to znači da sam uvek isti – promena mi je konstanta“.

Stid je, posmatrajući svoj lik, mislio o svemu što mu se dešavalo ranije tog dana.

Setio se kako je u prolazu ugledao prelepu crvenu haljinu kako leprša u nanosima opojnog prolećnog povetarca. Setio se kako je miris vanile došao do njegovih nozdrva i sasvim ga obuzeo i prožeo. Setio se očiju koje su ga gledale prodorno, ali, mislio je, sasvim prijateljski. Setio se nogu koje su prošle pored njega i zbunile ga, nije znao zašto. Setio se da je potom naleteo na žutu haljinu koja je svojim valovima dodirivala uske prolaze i zidove starog dela grada. Setio se da je devojka u žutoj haljini prosula jagode i dok ih je podizala, njene dojke nabrekle su ispod tanke, pamučne haljine. On je to video, ali mislio je da su nabrekle jer po svojoj prirodi spontano bujaju. Setio se da nije prišao da pomogne i pokupi jagode, jer on to ne radi, to će devojka u žutoj haljini uraditi sebi zarad sebe. Ali njene vragolaste i vlažne oči su ga netremice gledale i tražile da pokupi jagode. Udaljavajući se od žute i crvene haljine, misao mu zastade na tamnoj haljini koju je sreo pred samim izvorom. Besno ga je ošinula svojim ivicama, a on se pitao otkud taj bes u njoj.

Misli su mu se preplitale po čitavom biću i poput raznobojnih traka prolazile kroz njegove vene i bojile mu dušu. Trake u raznim bojama izlazile su iz njegovih ušiju, da bi se potom mrsile po prstima i vraćale nazad u telo, kroz nozdrve. Držao je kofu vode u ruci, a milostive trake mazile su ga i obavijale se oko njega poput pitomih zmija. Prožet trakastom strašću otvorio je oči i u ječanju svom nežno oborio glavu. Njegov odraz crveneo se u kofi vode.

Voda je bila vatreno crvena.

 

Natpis na Bongo mramornom stubu gde je sahranjena nepoznata žena:

Haljinu crvenu nosila sam

Kad si plesao koracima

Širokim ramenima

Zanosnim hodom,

Pomislih možda bi žutu,

Razbacah jagode za tebe,

A ti u drugu stranu,

Obaraš pogled mio.

Iz besa rastrgoh strah

Zar ne vidiš moje niti

U bojama raznih duga

Želim da se u tebi rađam

U tebi da umirem

Željo!

Iz besa rastrgoh strah,

Zavih se u crne skute,

Kraj izvora sustigoh ti oči,

Ne videh im boju,

Pomislih znaćeš kad proletim.

Ni video nisi, rano moja,

Zauzet svojim crvenilom,

Opasan svojim imenom.

Umirem čekajući

Da podigneš pogled.

 

Kostarsi su se vratili i doneli memlu (Bongo nije više sigurno mesto)

Bale joj cure iz crnih usta, ranjena u leđa, vuče se ka izvoru. Nemoćna da se osloni na zadnje noge, podiže glavu i ispušta urlik. Močvara zaudara na njenu krv. Vuče se, a za njom tragovi krvi i smrada. Vlažni vazduh joj otežava disanje, dah joj škripi. Teško diše dok prednjim delom tela pokušava da dopuzi do izvora. Klone. Ispušta krik. Svuda oko nje mračna pustara natopljena zadahom borbe. Stenje i pljuje svoje zube. Ne može dalje, mesečev sjaj se preliva po izvoru. Nadomak je, ali on postaje sve mutniji.

– Tata! Pogledaj… pa, to je.. to je krv – govori Bagan svom ocu koji stoji iza njega.
– Ne diraj Bagane, hajdemo kući – nesigurno govori otac i pogledom prati crvenu baru koja se proteže duž mekanog tla.
Bagan ponovo dodiruje krvavu baru.
– Nije trebalo da se zadržimo ovoliko na izvoru. Majka će nas tražiti, zabrinuće se – govori otac dok usporeno okreće glavu ka sinu, nemoćan da odvoji pogled od krvave linije koja se proteže ispred njih.
– Ne diraj to! Polazimo! – vrisnu kad ugleda da dečak prstom dodiruje površinu barice. Otac uzima Bagana u naručje i peva mu pesmu koju je i on slušao kao dete.

Ispred kolibe, na obodu močvare, Lanida cupka nogom.
– Bagane! Leslo! Gde ste dosad? – pritrčava im i uzima pospanog Bagana u naručje.
– Sva sreća pa se mesec ne kezi, noćas je pun, pa smo mogli da vidimo put – smiruje je Leslo dok ulazi za njom u kolibu. Lanida spušta Bagana na trsku prekrivenu pamučnom prostirkom i okreće se ka Leslu.
– Zašto ste zakasniili? On ne sme tako dugo da ostaje budan. Močvara je divlja, moglo je nešto da vam se desi – prekorno govori Lanida gledajući ga vlažnim očima.
– Kostarsi su se vratili. Dok smo bili na izvoru, čuo sam strašne urlike zveri, dolazili su sa svih strana, nisam znao kojom stazom da se vratimo, a da ih ne sretnemo. Baganu sam rekao da se životinje spremaju na počinak i da tako zvuče kad se uspavljuju. Krenuli smo put Omorikove leje, ali smo naišli na miris smrti. Tragovi krvi su svuda – šapuće Leslo i više za sebe dodaje „Doći će i po nas. Konačno.“
Lanida nemoćno stavlja dlanove preko usta…