Suša

Žedna sam kiše. Dugo nije padala, a ja sam nepomična da negde odem. Nepomično mi je biće, kiša bi, zbilja, mogla to da promeni. Ispucala mi je koža od suvoće, usne su mi krvave, može se u moje pukotine sipati ogromna voda. Kad bi me olizala, pa da zamirišem na život. Živim kao i sva zemljišta – nepomično. Pokreću me kiše, ali obilne, one sitne me samo osveže. Obla sam baš tamo gde treba, prava sam dama među zvezdama. Ali slabo kiša pada u poslednje vreme, drveće na meni je gotovo malokrvno, trava je kao slama, cveća nemam na sebi, jedino što je živo je pokoji smrad reke koja je na izdisaju.

A tvrdim vam, nekad je umela tako da me preplavi. Kiše bi je nabujale, a ona bi se izlivala po meni, grcala bih u njenim čarima, koje bi se mešale s nebeskim suzama. A onda bi se, kukavički, ćutljivo, polako vratila u svoje korito i ostavila me bez reči da se sušim. I tako bih skapavala, poneka rosa bi mi udahnula malo života, ali nakratko. 

Zovem se Zemlja.

Advertisements

Kratki pogled na Kocbekove pesme

Poezija Edvarda Kocbeka (1904-1981), „prognanog pesnika“, ne može se razumeti bez prethodnog osvrtanja na vremenske prilike u kojima se obreo njegov pesnički duh. Među prvima je upozorio tadašnju slovenačku javnost na opasnost od fašizma i umešanosti Crkve u to, što se  u velikoj meri odrazilo na njegovo stvaralaštvo. Od prve zbirke pesama „Zemlja“ (1934) do zbirke „Strava“ prošlo je gotovo trideset godina, ali ga „anatema“ nije sprečila da se potpuno posveti pisanju. Kocbek je mogao biti sve, a iznad svega je bio pesnik koji je čvrsto branio svoj stav da čovek mora da se bori protiv rata. Pisao je u vremenu koje se slobodno moglo nazvati potpunim ludilom – za vreme Drugog svetskog rata, kada siromaštvo, očaj stanovništva i nemoć pojedinca dominiraju svakodnevicom. Njegova poezija je pitka, često tiha, prepuna slutnji koje splasnu pred zakonima prirode. Pesnik je čas nemi posmatrač promena, čas osvešćeni glasnogovornik koji pokušava da dozove sve koje vidi:

Gromko vas pozdravljam, drugovi živi,
težaci, pisari, pustolovi i gnjurci,
ribari svih mora i ratari svih polja,
ratnici, gubavci, pljačkaši i žene vaše
U većini stihova je potpuno ushićen „punoćom i sveprisutnošću prirode“, što se najviše ogleda u zbirci  „Zemlja“. Svet  u kome se nalazi doživljava kao sintezu čoveka i prirode koju najbolje predstavlja plastičnim lirskim slikama sela. U opisima ne ostavlja metonimijska rešenja, te je u pesmi „Zalazi Sunce“ dočarao seoski krajolik na koji se spušta mrak. Vreme je sadašnje, on je posmatrač i hroničar jedne neumitne situacije. Zalazak Sunca „teče“ – u prvom stihu opisuje mrak u selu, tužan lavež pasa i molbu Hristu. Fantastična slika „smiraja prirode“ naslanja se na drugu strofu, u kojoj jabuke „mirišu na promenljivost“. Tim opisom doprinosi tajanstvenosti koja se pomalja i u poslednjem stihu: Neko je u novom grobu zreo i tih.  Pesnik nije rekao da su jabuke trule, već im je dao „titulu“ promenljivih, a to implicira da su zrele odnosno prezrele, baš kao i neko u novom grobu. Ako bismo dopustili mašti na volju, moglo bi se naslutiti da jabuke, kao simbol zdravlja i snage, trunu i nestaju baš kao i „neko“, taj neodređeni „neko“, biće bez identiteta koje  neizbežno mora da se pokloni moćnoj Majci Prirodi, bez trunke pesnikove nostalgije.
Međutim, već sledeći naslov pesme u kom je Sunce, nepresušni izvor života, napisan je u perfektu: „Sunce je zašlo“. Realističan prikaz žene koja „nepomično“ stoji između malih kuća i desni dlan drži  na usnama sluti užas, ali odmah sledi slika dece koja skupljaju suvarke uz potok, sedaju oko vatre, njišu se uz „tupe zvukove“. Potom, u drugoj strofi, žubor vode i šum bosih stopala, „zvučne slike“, u potpunosti popunjavaju stvarnost.
Kocbekov „junak“ često je bos: Čovek livadom ide, šum se tiho hvata ispod bosih nogu, čime naglašava povezanost sa prirodom, sa onim iskonskim – gotovo mitskim – sa zemljom. Ljudi u njegovim pesmama ili bosi dodiruju površinu zemlje koja isparava rosu ili mrtvi spavaju u natrulom lesu, kako stoji u stihovima pesme „Mesec sija na ograđene pašnjake“. Kocbek uranja mesečinu i Mesec u seosku idilu, gotovo u istoj meri kao solarnu simboliku. Saživljenost sa prirodom pod mesečinom nije prisutna samo kod ljudi, već i kod životinja. Svečanim i tajanstvenim stihovima on realistično prikazuje konje na livadi, a potom preciznim jezikom nadrealistično i direktno predstavlja svet oko sebe – konji su u prvom delu stiha u prirodnom okruženju, a u drugom već beže od noćnih senki. Kontrastom koji u istom stihu postiže opisom mukog pasenja i bega uz topot, pesnik čitaoca iz mira gura u nemir. Međutim, kod Kocbeka mir i nemir nisu takmaci već su „zasebni“ i, što je neverovatno, harmonični. U svom tom događanju na tlu, gde konji beže od senki, dečaci na plastu sena pripovedaju a mrtvi spavaju – zemlja usamljena isparava.
Sve te precizne „minijaturne priče“ u stihu u kojima su žene, deca, životinje, mrtvi pod zemljom, a mesečina i sunčeva svetlost nad tlom, realistično prikazuju „egzistencijalnu prisutnost“. Plastičnim prikazima i naizgled tek nabrojenim događajima u zbirci „Zemlja“ pesnik kao da čitaoca „miri sa sudbinom“, ali prisutna simbolika i višeznačnost koje njegovu poeziju čine „kocbekovskom“ isplivavaju na površinu i preovlađuju čitaocem. Međutim, zbirkom „Strava“ Edvard Kocbek čitaoca izmešta u malo drugačiji svet – onaj u kom nestaje saživljenost čoveka i prirode i njihova mitska sraslost ne zavređuje oduševljenje:
 Vrištim i plešem,
  brzam i divljam,
  ne mogu se zaustaviti,
  tražim svoju protivrečnost,
  pa je ne nalazim. („Tmina“)
Čovek se sada nalazi u stalnom iščekivanju nečeg nepoznatog, ali i poznatog, u strahu je unezveren, preplašen i napet. Edvard Kocbek, iako svedok užasa, i dalje ne preza od tajanstvenosti, zapitanosti, ali i pomirenja sa ishodima. Nijednog trenutka on ne žali sebe, već potpuno pesnički pristupa novim situacijama. Međutim, neizbežno je bilo da se ratna dešavanja upletu u njegovo poimanje stvarnosti i prilično ga oboje. Tako se u drugoj zbirci, koja simbolično nosi ime „Strava“, osvrnuo i na svoj položaj.  Iskren ton u pesmi „Ko sam?“ upotpunio je sa prenesenim značenjem i slikama koje čitaoca „bacaju“ od pustinje do Hamletove terase:
Nikada nisam ono
što misle da jesam
i nikada nisam tamo
gde me vide oči
Na samom početku pesme Kocbek se predstavlja kao neko koga niko nije spoznao. Početnim  stihovima pesnik kao da nas uvodi u nekoliko redova ispovesti. On opisuje za šta ga „optužuju“ najbliži  – prijatelji su uvereni / da sam tajni đakon, ali potom on uzvraća:
A ja u podne klečim
sred pustinje i pišem
u pesak nalog tišine,
pred veče zaškripim
u opasnoj raspuklini
vavilonskog tornja…
 
Kocbek se zatim osvrće na ponoć, koju provodi na Hamletovoj terasi, potom sledi veče u vavilonskom tornju, a pred zoru hita ruži. Nije slučajno vreme u ovoj pesmi podeljeno na podne, veče, ponoć i zoru. Podne, doba kad je najjače zračenje Sunca, pesnik provodi u pustinji, tamo ge je najteže podneti vrelinu, ali o tome ćuti – i piše u pesak nalog tišine.  Umoren od trpljenja, uveče se obre u vavilonskoj kuli, baš tamo gde je nerazumevanje osnov svega. Ponoć provodi na Hamletovoj terasi, vreme kada je „gluvo doba noći“ i kada počinje radnja u Šekspirovom delu. Naposletku, zora kao početak nečeg novog i ruža su jedine koje mogu da posvedoče da pesnik govori istinu. Ruža kao cvet koji je u filozofiji ono što je uvek lepo, spremna je da izbije:
...te odjezdim prema
darežljivoj ruži
spremnoj za izbijanje,
jednom će pogledati
oholom stoleću u obraz
i ono će pocrveneti.
Kocbek krajnje smelo uvodi ružu, koja je arhe lepog, kao jedinu heroinu koja će postideti vek i događanja u njemu.
Iako su u „Stravi“ češća obraćanja pesnika svojim sunarodnicima i teme su „ličnije“, on nije „raskinuo“ sa svojim motivima. Pesnik i dalje peva o Mesecu, ali na drugačiji način. Slike sela su se preselile na „lice mesta“ koje je ispunjeno strašnim mislima. Tako u pesmi „Mesečina“ nestaje „puko konstatovanje“ svega što se događa. Slike mu se i dalje smenjuju pred očima, ali su užasnije i ovoga puta on se okreće „ka sebi“, doduše, sa istom distancom, potpuno pomiren s dešavanjima. On u prvoj strofi opisuje kako tetura po dubokoj mesečini okružen leševima koje je more izbacilo nakon što ih je potopilo. Nijedan zarez nije upotrebljen, što na čitaoca ostavlja utisak da se stihovi nižu bez trenutka za predah zbog užasa koji pesnik, kao lirski subjekt, preživljava.
On „tetura“ u novoj stvarnosti koja je kao more progutala ljude, pa ih mrtve izbacuje, jer joj više nisu potrebni. U drugoj strofi se kao ronilac bori sa algama, a već u trećoj ponavlja prva četiri stiha iz prve, ali dodaje i zareze:
Svu noć teturam
po dubokoj mesečini,
levo i desno leže
zeleno goli leševi
Na taj način on kao da samome sebi ponavlja šta je video i nagoveštava da je smiren, svestan onoga što ga čeka. Upravo ta pomirenost sa ishodom čini ga doslednim sebi, ali i modernim pesnikom. Poslednji stihovi potpuno očekivano „nižu se“ iza zareza:
Zbrka nepoznata reda
pretače me, preobražava,
tek sam noćas spoznao
neizrecivu istinu,
surovije ću živeti
a umreti nežnije