Suša

Žedna sam kiše. Dugo nije padala, a ja sam nepomična da negde odem. Nepomično mi je biće, kiša bi, zbilja, mogla to da promeni. Ispucala mi je koža od suvoće, usne su mi krvave, može se u moje pukotine sipati ogromna voda. Kad bi me olizala, pa da zamirišem na život. Živim kao i sva zemljišta – nepomično. Pokreću me kiše, ali obilne, one sitne me samo osveže. Obla sam baš tamo gde treba, prava sam dama među zvezdama. Ali slabo kiša pada u poslednje vreme, drveće na meni je gotovo malokrvno, trava je kao slama, cveća nemam na sebi, jedino što je živo je pokoji smrad reke koja je na izdisaju.

A tvrdim vam, nekad je umela tako da me preplavi. Kiše bi je nabujale, a ona bi se izlivala po meni, grcala bih u njenim čarima, koje bi se mešale s nebeskim suzama. A onda bi se, kukavički, ćutljivo, polako vratila u svoje korito i ostavila me bez reči da se sušim. I tako bih skapavala, poneka rosa bi mi udahnula malo života, ali nakratko. 

Zovem se Zemlja.

Advertisements