CIKLUS BONGO: Atmanov susret u planini

Natovaren kojekakvim šalovima od prirodnog materijala, sporo se probijao do kolibe na vrhu planine Bongobor. Sneg je šibao po njemu i zaustavljao se na dugoj prosedoj bradi i brkovima koji su štrčili iz te neobične kreature natovarene gomilom materijala. Izdaleka je ličio na snežnu, pokretnu planinu od ćilima koja je za sobom ostavljala usku putanju. Šake je stezao duboko u džepovima, pa mu se činilo da zato teže hoda. Zanosio se levo-desno, pokušavajući da se domogne kolibe, koja mu se polako, ali sigurno primicala. Sitno je disao, oči su mu se skupljale u mećavi na zgrčenim obrazima. Baš na nekoliko koraka ispred kolibe stresao je svoje ćilime.

„Napokon. Koliba. Ne moram više da bežim“, pomislio je.

Koliba nije imala nijedan prozor, sva od nekakve slame, jedva se naslućivala ispod snega. Zakucao je. Lupio je jače. Još jače. Ništa se nije čulo.

Stavio je ruku na improvizovanu kvaku i vrata su zaškripala. Malo su se povila pred njegovom silinom, a sav sneg sa njih je jurnuo unutra i pokvasio pod. Pao je.
– Stigao si – začuo se vedar ženski glas iz mraka.
– Jedva – odgovorio je nesigurno, pokušavajući da navikne oči na tminu ne bi li je ugledao. Brzo je ustao. Nekoliko minuta je stajao u tišini i mraku, gledajući pravo ispred sebe. Vetar je hučao, ali kako su mu predmeti postajali jasniji, tako je zloglasno zavijanje vetra spolja bilo sve tiše. Zurio je u beskonačnu tminu, a onda su se polako počela nazirati ogromna slova. Smenjivale su se pred njegovim očima razne reči, iskočile bi kao svetleća reklama i nestale. Osvetlile bi kolibu, obloženu papirima po kojim su ispisana imena.
– Vidiš li me? – prenuo ga je isti ženski glas.
– Ne.
– Osećaš li me?
– Oduvek.
Kako je to odgovorio, još snažnije ga je ispunilo gotovo opipljivo osećanje, koje bi teško mogao opisati rečima. Od vrhova prstiju ka grudima širila se plišana prijatnost, kao da mu je svila ispunila dušu i od stomaka ka stopalima milovala ga svojim blagim telom. Raslo je u njemu nešto nevidljivo, bio je gotov da zaplače od radosti, spokojan što je to oduvek imao u sebi. Kao da su od pene, blagi dodiri ushićenja i mira su se preplitali po celom njegovom biću. Drhtao je u groznici kada mu se koliba otkrila u svojoj lepoti. Svetlela su slova iznad njega i obasjavala imena po drvenim zidovima, na svim jezicima ovog sveta.
– Dugo sam te čekala.
– Nisam znao gde si.
– Vidiš li me?
– Ne.
– Pa kako znaš gde sam?
– Osećam te.
Zabljesnulo je slovo A iznad njegove glave i tiho nestalo kao zvezda padavica.
– Šta ćeš sad? – pitao ga je ponovo ženski glas.
– Reći ću svima da sam te našao.
– Ludo je to. Znaš da ja nisam nigde i da sam svuda.
– Da, ali sada te osećam.
– Sada.
Srce ga preseče. Hoće li nestati sada kada ju je konačno osetio? Usplahireno je disao u mraku.
– Kako se zoveš?
– Atman.
– Zašto si bežao?
– Tražio sam te.
– Čuješ li me?
– Ušima – ne.
– Jesi li me našao?
– Jesam.
– Nisi.
– Kako?
– Jednostavno je. Ja sam oduvek pronađena u tebi. Nije bilo potrebe da dolaziš.
Otvorio je oči. Prsti su mu bili promrzli, noge nije mogao da pomeri. Pre nego što je ponovo utonuo u san, začuo je lavež psa i dubok muški glas koji psuje što se potpuni neznanac onesvestio pred kolibom.
,,I seme i pleme! Dokle će više bežati u šumu od vlasti?! Dokle ću ja po ovoj mećavi spasavati lutalice?! Ko će meni dati orden za to? Zaputi se u goru kao da je to nešto najnormalnije, treba ga ostaviti ovde da umre! E, moj Mišbelahe, moj Mišbelahe, šta si svemiru skrivio pa da…“
Glas je bio sve tiši. Nepomičan, u polusvesti, gubio mu se zvuk čoveka nad njim i lavež psa. Samo mu se osmejak na usnama neprimetno izvio.

– Upoznao sam nju. Upoznao sam je konačno, a toliko sam je tražio.
– Ko je ona?
– Zove se Ljubav.
– Atmane…
– Našao sam je.
– Pa gde je sad?
– U kolibi.
– Atmane, u kolibi nema ničega.
– Ima.
– Dobro. Sestro, dajte mu lekove.
– Doktore, morate mi verovati.
– Atmane, to ponavljaš mesecima. U kolibi nema ničega.
– Verujte mi! Ovim očima sam je… U stvari nisam. I rekla je da je u meni. Ceo život sam je zalud…
– Smiri se, Atmane. Sada ćeš popiti lek i biće ti bolje.

Bledo je pogledao u doktora.
– Znate li Vi koliko sam koliba obišao i kuća obio dok je nisam našao? Dok se nisam našao. Jesam li se promašio? Star sam – zaječa i obori glavu.

Medicinska sestra mu priđe i stade gurati invalidska kolica u kojima je sedeo. Dok je njihala svojim bokovima po bolničkom hodniku, Atman je, jednako nemoćan, zurio u zelene ploče koje su se jednolično smenjivale pod točkovima.

Advertisements

5 comments on “CIKLUS BONGO: Atmanov susret u planini

  1. robin каже:

    🙂 slepom oci daje a gluvom sluh.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s