Unesite naslov ovde

On je pričao glasno, kao da se ne plaši da će se duhovi prošlosti i sadašnjosti pojaviti između nas, baš onakvi kakvi su bili – goropadni, od krvi i mesa. A nije bilo duhova, niti su mogli da ožive. Duvanski dim pred očima i čaša nekog jeftinog pića na stolu bili su naša publika.

On je pričao brzo, skakao je s teme na temu, žive oči su čas gledale u pepeljaru, čas u cigaru koja se približavala usnama. Kad bi je udahnuo, desnim okom bi malo začkiljio, pa bi onda izdahnuo sav taj teskobni dim iz pluća. Potom bi obavezno vrteo cigaru po ivicama piksle, skidajući s nje tek rođeni pepeo.

– Razumeš?

Govorila sam „da“ ili sam klimala glavom. Ali sve vreme sam mu gledala u kosu, koju je ukrotio frizer, baš pre neki dan. Gusta i podšišana, ličila je na tepih koji je ravnomerno naselio prostor iznad toliko zapitanog mozga. A u mozgu, zamišljala sam, gomila neurona se pali i gasi, kako koji živne pred nekom novom idejom. Sigurna sam bila u tom trenutku da unutra sve svetluca od šarolikosti. Baš kao i pre neki dan koji je bio mnogo davno kada smo namerno slučajno dotakli usnama usne onog drugog. Baš tada je ogromna strujna linija pošla preko mog mozga, tu malo ispod kose, i sve je zazujalo. Tako nekako, pomislila sam, mora da je i u tom mozgu.

– Jesi videla pesmu?

Govorila sam „da“ ili sam klimala glavom. Ali onda mi se najednom stropoštaše sve nekakve proklete pesme i počeše da mi asocijativno skakuću po duši. Tek naslućene melodije, bendovi, poruke koje su nosile, junaci kojekavih sportova o kojima nisam znala ništa, malo zvezda, malo svemira, mnogo ničega, svega pomalo. I sve se to tako komešalo, izvijalo, upijalo, izvlačilo, pa se ponovo vraćalo, prsti su se namah tresli, kolena su počela da igraju, jezik se umirio.

– Jesam ti pustio link o gradu koji je najbolji za život?

Govorila sam „ne“ ili sam odmahnula glavom. Ali onda mi se surva u usne sva ona neizgovorena reč, sva težina želje da se bespovratno imamo, pa nek se nikad posle nemamo. „Grad za život“ odjekivalo je po ravnom polju u meni, okean u plućima je bio sve veći, zamalo da sva ta nepregledna voda ispliva, hučeći, da se razliju litri vode i po tom stolu, i po kutijama cigara i jeftinim pićima, i po konobaru koji dobacuje neki šaljivi zaključak i po penzionerima u ćošku, po novinama što ih niko ne čita. Pa neka potone i čitav kafić, nek ulicom ide moj okean, neka potapa podrume, neka buja bulevarom, neka huči po predgrađu, neka sve ide dovraga, a mi da plivamo u tom okeanu, da plivamo, ne osvrćući se. Htedoh i da ga povučem prstima koji su se tresli, možda u zabačeni ćošak, možda u neki mrak, pa neka moj okean okupa ga celog, pa nek se suši gde se već suše ljudi okupani okeanom. Nek se suši, neka ga više nema za moj nepregledni okean u plućima. Htedoh i da ispričam šta mi sve pada na pamet, ali njegovi neuroni su toliko svetlucali da sam samo lenjo ćutala, a svetlucali su o nekom boljem životu negde daleko. Ideje su se palile i gasile, dvorci su sagrađeni već, iako još materijala za njih nema. Okean se povlačio, pluća su me stezala, kao da me prekorevaju što sam povukla okean. Sve je bilo glupavo, možda u tom mozgu nema svetlećih neurona, možda nema strujne linije koja prži po površini, možda nema ničega, možda nema mene. Htedoh i da šapnem da me pluća stežu, ali on je pričao tako glasno, kao da se ne plaši da će se duhovi prošlosti pojaviti između nas, baš onakvi kakvi su bili – goropadni, od krvi i mesa.

Advertisements

13 comments on “Unesite naslov ovde

    • Palada каже:

      izgleda da si u pravu. volimte! sad sam čitala ovo genijalno o kolegi srećkoviću, porfavor, raširi to i daj da se pogura u neko pozorište.

      • horheakimov каже:

        Raširi i ti, i ako imaš kolegu Rašića neka raširi i on… Spremio sam za u zbirku koja ide na čitanje izdavaču during the mart…(treba još slova za pozorište, no ne znam kako bih ih, pih)

      • Palada каже:

        neee, ovo spremi kao dramu. može da se širi – da taj dan na poslu bude sve po satnici, klasično besmišlje, šta sve nije urađeno kad taj nije tu i sve ostalo. i na kraju iznenađenje u publici – čovek je mrtav. ne znam, meni zvuči kao predstava koja bi me razmrdala. samo ne znam kako postići onaj trenutak da gledalac sve vreme bude u zabludi, a da mu bude zabavno. verovatno dijalozima.. neam pojma, misliću o tome. hoćemo zbirku!

      • horheakimov каже:

        Ču javim ako me uznu.

  1. Rada72 каже:

    Ovo je super tekst, a čitala sam i o kolegi Srećkoviću..možda da se ubaci kafe kuvarica u priču, i još dijaloga i postigla bi se dinamika predstave..Horhe, bravo još jednom..
    Palada, a ova priča budi u meni neka čudna sećanja..hvala..

  2. MG каже:

    Strašno mi se sviđa ideja o vodi koja se razliva i huči.
    : )

  3. tanjat каже:

    Jako lepi prelazi i nijanse u priči. I priča je jako osećajna. I iskrena je. 🙂

  4. duledudule каже:

    svidjaju mi se tvoji opisi, nesto u tvom nacinu razmisljanja dok slazes reci u recenicu… tek rodjeni pepeo.

    • Palada каже:

      hvala 🙂
      recimo da imam medalju.
      na jednoj strani je priča o zelenim svetlima, metafora koju sam od sebe sakrila.
      na drugoj strani je priča o okeanu koji ne ispada iz pluća, jer nema gde.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s