Bezuslovna ljubav je za decu

 

Sažvakana i ispljunuta s posla, lenjo sam se dovukla u svoju varošicu i izvrnula na krevet. Izležavala sam se kako se samo mogu izležavati lenje koale – noge raštrkane na sve strane, pa okret na stomak, ruka dodiruje parket, neko čudno ječanje i „mhm“ na svako pitanje. Ljudi oko mene su nešto pevali, čačkali me, pričali šta su gledali, objašnjavali kakva je Vojvodina bila u XIX veku, govorili da moram da jedem supu. Ja sam na sve to govorila „mhm“. Mrzelo me je da se pokrenem, četvrti-peti put u životu, ali sam ipak otišla u tržni centar da kupim neke slatkiše za B. i J., pošto je njihovo bepče premalo za slatkiše. I u prodavnici naletim na sestru drugarice koja se pre neki dan porodila. Rekla mi je da je hrabra. Bila je puna hvale. Izašla sam napolje i samo sam lenjo pomislila: „Neću da budem „klanjaj mi se što sam se rodila i klanjaj mi se što sam se porodila“ žena. Verovatno ću biti nadrkana nekad u tom nekom čudnom stanju, ali neću da budem heroina jer sam uradila ono što su naši preci radili puta osam“.

I tako sam otišla kod B. i J. Njihovo bepče ima klempave uši i samo se smeje. Moja teorija je da deca koja nemaju histeriju u kući imaju taj blagi odnos prema životu. Ovo bepče, na sve to, neće da spava. Sili sebe da ne spava, pa tako gotovo u hodu obori glavu, ali neće u san.

„Baš voli život“, rekla sam im.

Bepče ima oko devet meseci, nema mnogo igračaka, i to me je oduševilo. Uzela sam neki krug, baš krug od plastike, i stavila joj ga na glavu. Izgovorila sam njeno ime, ona je stresla glavu, krug je pao i nasmejala se nečujno, kako se samo bebe smeju. Onda me je pogledala onako nekako „ko si ti, zabavno mi je s tobom“. Onda sam ja stavila krug na glavu, izgovorila svoje ime, stresla glavu i krug je pao. Ponavljale smo to i smejale smo se. Ta ‘zabava’ je trajala sigurno sat vremena, samo taj jedan krug, a onda sam zaboravila da kažem ime pre nego što sam stavila krug, i počela je da kenjka. Brzo sam ispravila grešku. Tu su bile i nekakve kocke, pa sam pravila dvorce od njih. Jedan dvorac je ličio na Hogara Strašnog. Ona je nespretno ručicama rušila moje umetničke instalacije od plastičnih kocaka koje se uglavljuju jedna u drugu, a ja sam ih ponovo pravila. I to je trajalo sat vremena. Onda sam pravila neke čudne face, ne znam više koje. Krug stavim na jedno oko koje baš otvorim, a ovo drugo zatvorim. Odaljim krug i otvorim oči. Ona je to gledala kao da radim ne znam šta, ne znam koliko zabavno.

Odjednom više nije bilo onog užasnog osećaja da sam dala sto posto svoje energije, da su me isisali i da su me vratili mom gradu ispraznu, spremnu ni za šta. Odjednom je iščezla misao koja mi dahće za vratom, podsećajući da bezuslovnu ljubav ne treba davati odraslim. Odjednom sam bila srećna onako kako hoću da sam srećna. Bez previše drame, učmalosti, straha. Kao u nekom posebnom univerzumu – dva sata destilovane ljubavi podsetila su me na sve ono što cenim, želim i opomenula da ne moram da bacam bisere pred svinje da bih živela među onim koje bih da usrećim. Eto.

Advertisements

6 comments on “Bezuslovna ljubav je za decu

  1. „Drkoš keva“ kad-tad promoli glavu u ovakvim uslovima života i rada.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s