55 zelenih svetala samo negde na Menhetnu

Seo je u svoj auto i odjezdio niz Menhetn. Zelena svetla su mu se otvarala, pustio je svoju omiljenu pesmu i zaplovio je. Uhvatio je lako 55 zelenih krugova, bez stajanja, bez gužve, bez mučenja. Kamerom je snimao svoju plovidbu, pa je postavio na Jutjub (55 green miles, autor Tim Burke) da odmara hiljade ljudi koji će kliknuti da vide kako nesmetano brodi pustom ulicom. Baš je lepo kad si tamo negde gde se svetla otaraju i gde ti usred vožnje ne zatreperi crveno, pa moraš da zakočiš. Pa se iznerviraš. Čekaš da crveno prođe. Ponadaš se da ćeš na sledećem semaforu opet imati zeleno, jer toliko si zelenih svetala već preleteo. Kao kroz neke mini-ciljeve da si prolazio. Kao da je svako zeleno svetlo bilo aplauz za tvoju plovidbu. Zašto ovi semafori nisu sinhronizovani? Zašto ne znaju da pokušavaš da snimiš video-snimak koji će biti vredan pažnje i snimanja? A to prokleto crveno svetlo ti sve kvari. Mada, nije loše, misliš, zabavno je snimiti i prolaz kroz 45 zelenih svetala. Čekaš i dalje da se crvena boja zazeleni. Žuto. Zeleno. Daješ gas, na sledećem semaforu zeleno svetlo baca svoje obrise. To je već 47. semafor. Lebdiš ulicom, zabravljaš da si se nervirao. Na 48. semaforu zeleno. Odlično, zaboravio si da si stajao na crvenom. Gledaš 49. semafor i izdaleka vidiš da on iz zelenog polako prelazi u žuto, daješ gas, hoćeš da stigneš, ali zaustavlja te crveni krug. Opet čekaš. Već indiferentno gledaš na taj snimak, dobro, nećeš ga objaviti. Pališ cigaru i izbacuješ ruku kroz prozor. Čekaš. Ponovo je zeleno, prolaziš, voziš se. Više i ne čuješ svoju omiljenu pesmu, tako je obična i nepoletna. Na 50. semaforu opet crveno. Na 51. takođe. Zašto si uopšte i kretao sa snimanjem te plovidbe? Kreni-stani. I sledeći semafor se crveni.  Čekaš. Više ti je nebitno šta će biti do 55, ali se potajno nadaš, čisto da zadovoljiš svoju želju. Još dva zelena i možda ćeš moći da iskombinuješ snimak, izlažiraš taj par crvenih svetala i postaviš na Jutjub priču kako si prošao samo kroz zelena. Ali ti ćeš morati da živiš sa tom laži, znaćeš da nisi uspeo, tapšaće te pregledi na snimku po otužno slegnutom ramenu. Voziš dok se misli komešaju. Izdaleka vidiš kako se crveno menja u žuto, pa u zeleno. Iako ti je svejedno, treperiš. Prolećeš.  Još malo i poslednji semafor je snimljen. Do očiju ti dopire svetlo koje treperi. Pali se, gasi se, pali se, gasi se. Pokvaren je. Bacaš cigaru kroz prozor i prolaziš bez ikakve satisfakcije. Voziš isprazno. Nebitno je šta je na sledećem. Nevažno je kako će biti do povratka u garažu. Voziš kao i svaki put kad nemaš plan, kad nemaš kameru, kad nemaš cilj. Smeješ se svojoj gluposti – nisi ti mogao da znaš da li će se semafori otvarati, ali ipak si vozio. Voziš. Ulica te je zagrlila u sopstvenoj svejednosti. Zaista, baš je lepo kad ti usred vožnje ne zatreperi crveno, pa moraš da zakočiš. Samo tamo negde na Menhetnu. Tamo negde gde se sva svetla otvaraju.

Advertisements

7 comments on “55 zelenih svetala samo negde na Menhetnu

  1. horheakimov каже:

    Ha… Vozio sam jednom noću tuđi auto, jedan od onih sa digitalnim cajgerom, sa vrha Bulevara do Skupštine i svetla su se otvarala jedno za drugim fora je samo da voziš 45 na sat.
    Mislim da 55 semafora nema ni najduža BG linija, bus 65.
    Osvežavajući post sestro Bongala.

  2. MG каже:

    Uhvati val 🙂

  3. robin каже:

    jbg, kapiram da se kako tako svetla „otvaraju“ na zeleno u jednom trenutku. Crveno znamo da postoji.

  4. duledudule каже:

    zeleno, volim te zeleno

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s