Istinita priča: Harfa na pravoslavnom groblju

Sedimo na terasi i ćaskamo, kad se ispred kuće parkira auto nemačkih registracija. Izlazi muškarac visok i mršav, mlađi, sve se osvrće oko sebe. U kolima, na mestu suvozača, sedi još neko. Dovikne nam on: „Izvinite! Je l’ ovdje žive Stojkovi?“.

Kaže mu ćale da žive, a da je to samo naša kuća. 

Muškarac se vrati u auto i nastavi malo niz ulicu. Tamo se parkira, te sa ženom, koja je sedela na suvozačevom mestu, zaputi se ka našoj kući, ka Stojkovima. Kad su baš stali ispred ulaznih vrata, pogledali su ka nama, koji smo porodično sedeli na terasi, pa je muškarac rekao: „Molim vas, mi smo iz Njemačke došli. Ova gospođa bi s vama da porazgovara. Nije nikakav problem? Ona vas traži. Ne zna srpski, ja ću prevoditi. Ja sam Ivo, rodom san iz Splita, ali san u Njemačkoj čitav život. Tražili smo vas u selu prvo, pa nas zaputiše ovamo“. 

– Pa toliki put ste prevalili, a da ne popričamo! Pa ne može to kod nas! – viknu ćale.

Svi se potkupimo s terase, ćale siđe, pusti ljude u kuću, majka pristavi kafu. Žena se sa svima nama priupita, nasmešena, raspoložena. 

Kaže Ivo da je profesorka muzičkog i da je njegova komšinica, ali da je dala otkaz u školi u kojoj je držala časove harfe. On joj onda nešto reče na nemačkom, pa ona njemu, pa on njoj, pa ona onda izvadi crno-belu fotografiju iz novčanika. Pohabana, izgužvana, bleda fotografija, a na njoj dvoje ljudi. Neki momak i neki stariji čovek. Dok je držala fotografiju u ruci, Ivo je pričao.

– Eliza je iz Njemačke došla ovdje da vas nađe, zamolila me je da ja vozim jer sam iz ovih krajeva. Sad će vam ona sve objasniti – poče Ivo.

Majka u to skuva kafu, te nam svima raspodeli. Elizi bez šećera. Ona se nasmeja, te nešto reče na nemačkom, dok je smeđe uvojke smeštala tik iza uha.

Ivo objasni da je rekla da ne pije kafu, ali da će je sad popiti.

Ivo joj opet nešto reče na nemačkom, Eliza mu odgovori ozbiljna i pogleda u nas sve ponaosob i nasmeja se kriomice.

– Elizin djed je ovaj čovjek s fotografije, Pavle – reče Ivo, pokazujući nam fotografiju, a Eliza prstom pokaže na jednog čoveka. On je odavde, bio je u zarobljeništvu u Njemačkoj, prezivao se Stojkov. Tamo je upoznao Elizinu babu, te je s njom dobio ćerku, Elizinu majku.

Eliza ga u to prekide, te mu opet nešto na nemačkom. Ćale dođe s naočarima za vid, onda sede preko puta Elize i uze fotografiju. 

– Vidi, stvarno, moj stari – zadrhta ćaletov glas.

Ja se štrecnuh, te skočih da bolje pogledam. Stara fotografija, pohabana, a na njoj – moj deda! Umro je pre nekoliko godina. Bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj, vratio se, to je to. Nikad o tome nije mnogo pričao. Svi se sjatismo oko fotografije, poče da prelazi iz ruke u ruku. A onda kada se uverismo da je stvarno pokojni deda na slici, podigosmo pogled ka Elizi i gledasmo je tako sa žarom, kao kada deca prvi put vide neku životinju u zoološkom vrtu, a o njoj su toliko već saznale.

Ivo joj prevede sve naše međusobne komentare, a njoj bi milo. Tu poče da pripoveda kako se i šta zbivalo, a Ivo nam je prevodio svaku njenu rečenicu.

– Moja baka je dobila moju mamu sa zarobljenikom, on je ubrzo posle poslat nazad, na Balkan. Imala je strašne probleme jer je rodila sa ratnim zarobljenikom, maltene je bila proganjana godinama i teško je živela, često se selila. Kasnije se sve promenilo, ali moja majka nikad nije upoznala svog oca – objasnila nam je Eliza.

Skoro sam počeo da plačem, nešto me je treslo iznutra. Deda nam nikad ništa nije rekao o zarobljeništvu, začikavali smo ga, ali je mudro ćutao do smrti. Popismo kafu i potpuno šokirani pričom, pođosmo u selo I., odakle smo rodom, a gde je deda sahranjen. Usput je Eliza pričala kako je dala otkaz u muzičkoj školi jer je taj posao ne ispunjava više i kako će sada da se posveti sebi. Kad stigosmo na groblje, sve nas prože neka jeza, jer je izgledalo kao da idemo od dede da tražimo potvrdu ili bar da mu kažemo da ima unuku, Nemicu.

Eliza iz auta izvadi harfu, te zasvira na dedinom grobu.

Meni je samo u glavi bilo „šta li će da pomisle seljaci sad, Nemica svira harfu na groblju, potpuni hit“. Kad je odsvirala nekoliko melodija, priznajem, ni meni to nije uobičajeno, sela je u kola i krenula s nama opet za grad. Majka je spremala ručak, najeli smo se dobro, ćaskali s njom i Ivom. Potom smo se pozdravili, pa su seli u Ivov auto, on je, po starom običaju, svirnuo, te polako počeo da se udaljava iz ulice.

Već je bila noć. Izašli smo na terasu. Cvrčcima se nije spavalo, sve je odjekivalo. 

– Znao sam da je naša – reče ćale, dok se Ivov auto gubio iz vida.

– Daj, ćale, jeste! Kako si ti to znao, majke ti?!

– Po ušima. Iste naše, svi naši imaju onakve uši. Klempave.

Advertisements

16 comments on “Istinita priča: Harfa na pravoslavnom groblju

  1. bezemljasica каже:

    ko zna, možda i sama u Nemačkoj imam neku sestru ili brata…
    p.s. čak i to Stojkov i Savkov nekako liče. 🙂

  2. Wojciech каже:

    Ni te klempave uši nisu slučajne. Za harfu treba imati uvo…
    Postoji i ona izreka: „Ne može lepa reč da se zabode u tvrdo uvo“.
    Sviđa mi se post!
    Pozdrav! 🙂

  3. Da znaš da imam istu takvu priču. Deda uja je skrivao jednu fotku sa Švabicom i dvoje dece i kada ga je baba ujna uhvatila jednom kako gleda u sliku i plače, zauvek je nestala i niko je nikada nije više video (fotku). Ubrzo je i deda uja umro i odneo tajnu u grob. Sve mi je ispričala moja baba, a do dan danas nam se niko nije javio… mislim iz Nemačke.

  4. oblogovan каже:

    I pitam se, kako to da se meni tvoji postovi ne pojavljuju na reader strani, iako te “pratim“? Hm… Propustio bih ovo da nisam naišao na post negde na FB. A odličan je post.

  5. micimano каже:

    Zanimljivo…i moj pokojni deda je bio u Nemačkoj u zarobljeništvu, a njegov otac je bio na radu nekoliko godina u Americi…ko zna, možda se i meni ovako jednog dana neko pojavi na vratima 🙂

    Priča je toliko lagana, pitka, jako lepo ispričana. Dopada mi se, drago mi je da sam naletela na nju. Pozdrav!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s