Kad je Murakamar pobegao iz Bonga

– Zapamti ime Murakamar! –  vikao je Murakamar dok je trčao proplancima Bonga u susret suncu.

– Zapamti! Zapamti! – odjekivalo je Bongoborom, dok je njegovo oznojeno telo polako nestajalo s udaljenog horizonta.

Glavni namesnik Mišbeh upravo je ručao odličnu supu od vilinskih konjica, kada mu se zatresao sto, a supa iz kašike, koju je taman prineo usnama, prosula se po cvetnom stolnjaku. Bacio je pogled na zidni sat, otkucavalo je pet sati po podne, vreme da se izađe na Trg Bongo i da se porazgovara sa stanovnicima. U tom trenutku trgli su ga povici Murakamara. Prvo mu se učinilo da nije dobro čuo, a onda je zastao s kašikom punom vilinskih konjica ispred usta, i osluškivao. Ponovo se čuo Murakamrov glas.

– Zapamti! Zapamti!

Mišbehova supruga Mistoha uletela je u kuću i kršeći ruke povikala:

– Div Murakamar je pobegao! Nešto se dogodilo! Moraš, Mišbeše, moraš na Trg!

Mišbehova žena je često umela da preuveliča situaciju. Tako je preuveličala Stidov sram i promašaj, pa su svi mislili da će Stid nestati iz Bonga. To se, naravno, nije dogodilo. Ovoga puta, ipak, nešto je bilo drugačije – Mišbeh je zaista čuo povike Murakamara. A i div nije mogao da neopaženo protrči po proplancima, tresla se zemlja od njegovog bega, o tome svedoči i stolnjak uflekan supom.

Nevoljno je odgurnuo tanjir i dohvatio šešir. Izašao je ispred kuće i udahnuo svež vazduh. Bacio je pogled daleko u daljinu, preko proplanaka, i nije ugledao Murakamara. Pred njegovim očima otvarala su se predivna polja prekrivena gustom, zelenom travom. A daleko, iza horizonta, nazirale su se šume Bonga. Još dalje od šuma dizala se magla ka vrhovima planine Bongobor.

Div je odavno zamakao.

Mistoha se ogrnula kožuhom i istrčala za njim. Mišbehova smirenost ju je usporila i odlučili su da, ipak, prošetaju do Trga. Svih petsto metara hoda su prešli ćutke. Oboje su slutili o čemu se radi i uprkos tome što im nije bilo jasno, znali su da se nikad ništa neće promeniti.

Na Trgu ih je već čekalo nekoliko građana, a među njima bila je i Druka.

– Konačno ste stigli! Murakamar je pobegao – usplahirano im je prišla Druka..

– Div Murakamar je pronašao Litotino pismo. Pojeo ju je – zaključila je Druka i pružila Mišbehu zgužvan papir.

Mišbeh se namrštio i otresao glavom, kao da pokušava da se dozove sebi. Razvio je parče papira na kom je čitkim rukopisom, gotovo kao krasnopisom, ispisan sledeći sadržaj:

Bolesna sam, a kad umrem, imaću dva groba.

Na prvom grobu, namenjenom onima prema kojima sam bila zaista iskrena i kojima sam verovala, volela bih da se okupljate u ljubavi, svi. Tu će pisati stih koji sam vam uvek rado pevala, najdraži.

Drugi grob posvećujem svima kojima sam verovala, a posvedočena su gamad.

Na njemu neće pisati ništa. Najveća kazna za one koje treba kazniti je da im ne poručiš ništa. Tišina. Ništa. Nebitni ste.

Ipak, iza tog groba biće krpena lutka, s mojim likom. Čisto da do kraja veruju da sam mislila na njih, a opet, biće u pravu. Zato će krpena lutka poručiti:

,,Pojedi je, dragi! Pojedi ovu kurvu u meni. Pojedi je, Murakamare! Pojedi je i beži! Godinama se borim protiv tog običaja, ali ne mogu mu ništa. Pojedi je, pojedi i – beži!  Litota.”

– Murakamar je pojeo Litotu – oteglo se Mišbehu s usana.

Mistoha ga je sažaljivo pogledala. Znala je da Mišbeh neće moći da oprosti sebi što je dopustio da div pojede njegovu rođenu sestru. Znala je da je Litota imala tešku odluku – ili da živi dok je crvi ne pojedu ili da je pojede div i da se onda rodi u drugom obliku. Bila je to mučna odluka. Mnogi su umirali pre nje iz straha od diva. Skrhani teškim bolestima, Bongovci su bežali u smrt. Iako su mogli da osvoje novi život tako što bi ih div pojeo, oni to nisu želeli. Nisu želeli na taj način da osvajaju još jednu šansu. Prepuštali su se bolesti, što je bio njihov izbor, a crvi su ih jeli. Ali Litota je odlučila da bude hrabra, da se reinkarnira. Znala je da će joj svi teško oprostiti tu odluku. Dozvoliti divu da te pojede bilo je ravno sramoti. Ona kao da nije imala pravo na novi život. Ali ipak je to uradila.

U teškim godinama iza sebe, stanovnici Bonga nisu imali dobro zdravlje. Sunce se zaglavljivalo i poplavljivalo. Narušene su im duhovne i telesne vrednosti. Mnogi su bili slabi, ali verovali su u moć prirode i svoje ozdravljenje. Isto tako, iako nije rođena Bongovka, Mistoha je prihvatila njihove običaje. Uvek su je čudile te priče oko divova koji su morali da jedu „bolesne“ žene. Žene koje dalje nisu mogle same. Žene koje su se borile sa sobom i okolinom i samo su se predavale, a divovi su bežali. Murakamar je bio jedini koji je mogao da spase Litotu i samo je Litota to znala. Jedina žena koja se žrtvovala zbog nove šanse.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s