Priča koja se jednom stvarno desila

СликаObično jutro je bilo, kao i svako drugo. Popio sam kafu, spalio pljugu i otišao na posao. Hiljadu stvari je trebalo da obavim tog dana, milion sam ih prethodne večeri već završio, svima sam bio dostupan i svi su mi bili dostupni. Došao sam na posao, završio sam s poslom. To je to – jebeni posao.

E, onda sam pošao kući posle deset sati izdrkavanja na radnom mestu.

Hodao sam nogu pred nogu i slušao muziku. Uši su mi pulsirale od ritma, razmišljao sam šta ću da jedem kad dođem kući. Pušio sam poslednju pljugu iz kutije i ponavljao sve vreme u sebi – samo da ne zaboravim da kupim cigare. Išao sam nekom jebenom stazom, koju niko nije voleo toliko kao ja. Ja sam je utabao.

 Hodao sam tako, iskoračio iz običnog dana (ostao je iza mene taj prokleti dan na poslu) i odjednom sam čuo onaj zvuk koji se čuje samo u bajkama kada zamahnu čarobnim štapićem. Ono nešto, ne umem da objasnim. Nešto kao CIN-CIN.

CIN-CIN-CIN

 Šta koji kurac?! 

CIN-CIN-CIN

Okrenem se, gledam po zemlji. Nema ništa.

Sagnem se.

Nisam duvao tog dana jer ne duvam kad idem na posao, sad sam ozbiljan čovek. Prihvatio sam svoju ulogu radnika. Ali taj prokleti zvuk (kao čarobni štapić da se negde pomolio) jebeno me je napadao sa svih strana.

Čučnuo sam.

Onda, nećeš mi verovati, ispred mene se (ali istinu govorim) stvorilo stvorenje šiljatih ušiju i ogromnih očiju. Bilo je tanko, ličilo je na ono čudo iz Harija Potera. Samo se Hari Poter desio mnogo kasnije. I Hari Poter je mašta, a ovo se, svega mi, zaista desilo. To stvorenje tankih nogu i povećeg trbuha (ogromnog pupka) i glave u obliku obrnutog trougla gledalo me je blaženo i znatiželjno mi se unosilo u lice.

 Ne liči na ljude, ali ne liči ni na vanzemaljce. 

Sve oko tog stvorenja pulsira, kao da su neke tačkice, kao da su zvezdice iz čarobnog štapića. I pridigao sam se da ga bolje vidim. Uspravio sam se. Hteo sam da pljunem, jer mi je u ustima bio užasan ukus cigare, ali nisam pljunuo. Nisam jebeno mogao ništa osim da gledam!

Onda je to čudo, ali to je stvarno čudo, to nije normalno, to nije realno… to čudo je izvadilo ogledalo i uperilo ga u mene. Ja sam pogledao (šta drugo da radiš kad neko uperi ogledalo u tebe?!) i nisam video sebe. Mislim, ja sam gledao u taj odraz i nisam video sebe! To je bila neka devojka, jebote! Kako sam u neverici razrogačio oči, tako je i ona. Shvatate li vi mene? Ja sam gledao u to ogledalo i umesto da vidim sebe, video sam neku devojku! Pipnuo sam se po kosi. I ona se pipnula u sekund kao ja.

Moj odraz je žena! Nisam mogao ništa. Ćutao sam jer sam bio šokiran, a i imao sam utisak da taj šok traje sto godina, a zapravo se sve odigralo u nekoliko minuta.

Onda je to stvorenje, držeći ogledalo u ruci koje sam netremice gledao, reklo ( a onaj zvuk CIN CIN CIN je pratio svaku reč):

,,Istina nije uvek onakva kakvom se čini“

I tu sam se probudio. 

Morao sam da pođem na posao.

 

Advertisements

5 comments on “Priča koja se jednom stvarno desila

  1. horheakimov каже:

    … a na poslu me je šef uhvatio za dupe, onako sočno i mesnato iako mi je dupe žgoljavo kao u manekenke…

  2. duledudule каже:

    „Nisam duvao tog dana jer ne duvam kad idem na posao, sad sam ozbiljan čovek. Prihvatio sam svoju ulogu radnika“. 😀

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s