Lice i naličje smrti

Слика

U petak je sahranjen Svetozar Gligorić, šahovski velemajstor, genije, jedan od osnivača sportskog kluba Crvena zvezda, član šah kluba Partizan, ljubitelj muzike, autor više od 20 knjiga.

Dolazimo na novo beogradsko groblje. Sunce nas prži, stavljamo naočare. Podbočim se i pogledom tražim hlad. Baš s leve strane, ispred kapele, jedan zidić oivičen drvećem. Sedam tu i otpuhujem. Prilazi neki mladić sa sveskom u ruci, kolega. Žali se na toplotu, kaže da će doći Dačić, a da je Vlade Divac već stigao. Stoji s njegovim urednikom. Osvrćem se oko sebe, vidim svuda starce koji su, što bi se reklo, jednom nogom u grobu. Franjo Mihalić, čuveni jugoslovenski atletičar, sedi sa trojicom penzionera na klupi, u hladu. Baš ispod zidića na kom ja sedim. Pored te klupe je jedna starija gospođa s ogromnim bež šeširom providnog oboda. Pored nje stoji debeljuškast namćor, urezanih bora, sedamdesetogodišnjak.

– Građani, čitao sam u Politici, džaba ste poranili, sprovod je u pola tri – govori namćor.

– Ta, molim Vas! Ovo prvi put čujem. Pa svuda govore da je u pola dva! – gospođa s šeširom na glavi.

– Ne, ne, gospođo, u Politici piše lepo da je u pola tri. 14.30 sati – dodaje namćor.

– Gospodine, novine lažu! Politika! Nije to Politika što je nekad bila. Pa, nemojte reći da to ne znate.

– Građani, (okreće se oko sebe i gleda u penzionere koji, takođe, čekaju da sprovod počne kako bi prijatelja otpratili u večni san) zar mislite da JA lažem? Sprovod je u pola tri. Čekaćemo još sat vremena, građani moji.

– Ma čoveče, mislite šta Vam volja. Videćete. Ja kad sam polazila ovamo, pročitala sam u svim novinama kada je. Kakva Politika! Svašta.

– Evo sad ću da Vam dokažem, gospođo. (Hvata za ruku nekog dekicu koji stoji podalje od njega i ne prati fabulu) Druže, reci ti meni – u koliko je sahrana?

– U pola dva. Sad će.

– Eto! (podiže ruke uvis pa odmahuje) Ne mogu da verujem, ispašće da lažem – razočarano će namćor, te se udaljava se od „ekipe“ nogom pred nogu, kao da mu nije stalo, pa dolazi u moj „sektor“, tačnije iznad zidića. Ruke mu na leđima.

Sunce se već pomera kroz one krošnje, graške znoja mi se skupljaju na čelu.Desno od mene, na samom ulazu u groblje, česma, a iza nje klupe. Krenem tamo, kad vraga! Počinje sahrana. Pitam kolegu – Je li ovo naša sahrana? On govori – Nije. Naša kasni. Izgleda da je u pola tri, niko nije dobro obavestio u medijima.

Sležem ramenima.

Prolaze ožalošćeni pored mene, hodaju navies od nas, ka grobovima. Kad i poslednja žena u crnini zamače visoko gore, daleko od kapele, podigoh se, pa se zaputih ka česmi.

 

Na obodima jedne klupe, pored česme, sede sredovečni muškarac i starac. Između njih mesta taman za mene. Sedam. Sredovečni čovek počinje razgovor klaisičnim pitanjima: šta ja ovako mlada radim na sahrani šahiste, da li igram šah, odakle sam, kolika mi je plata. U razgovoru zaključujemo da je on poreklom iz Bileće, odakle je i pola moje familije, kao i da je čuo za moje prezime. Ne samo to, taj čovek je otac jednog našeg mladog i uspešnog košarkaša, koji se trbuhom za kruhom otisnuo daleko u Španiju.

– Znaš, ti si normalna. Malo je normalnih. Mora da si intelektualka. Vidi, danas… Danas su svi opterećeni. Bolesni. Političari su đubrad. Ja to odlično znam. Nisu za njega ništa dali. Za mog jedinca. Sam je uspeo. Ja nisam uložio, nisam plaćao. Talenat. Uzeli ga stranci.

– Pa , je li zadovoljan? Kako mu je tamo?

– Ma jeste. Lepo zarađuje, a i oženio se nekom iz komšiluka, ma mlad se oženio. Ej, gledam klinke po splavovima. Ma , ono, ono je sramota. Vidim, ti si kežual. Lepo je to. Tako i treba da se oblačiš. Svaka ti čast, mala. Upamtiću tvoje ime i prezime, evo, zapisaću.

– Ma ne mora…

– Znaš, ja sam grešio dosta. Ja sam bio alkoholičar. Mnogo sam pio. Jebiga, da izvineš. Nisam znao da stanem. Pojelo me to. Pilo me je. Lečio sam se u Kovinu. Snagu mi je dao sin. Svako jutro (suze mu oči) budio sam ga da idemo na trening. Tako sam i istrajao. Kap alkohola nisam popio 11 godina. Kap! – priča gospodin B.

Luta mi pogled i vidim automobil u kom je kovčeg i kolonu ljudi koja se kreće istom putanjom kao oni malopre. Ustajem, pitam kolegu je li to naša sahrana. (Kako bolesno zvuči „naša“. U tim trenucima dajem sebi pravo da budem crnohumorična)

On govori da nije i da će posle ovog sprovoda, konačno, početi poslednji ispraćaj Svetozara Gligorića. Čoveka koji je nakon smrti supruge, 1994. godine, odlučio da se bavi muzikom i da „batali“ šah. Čoveka kojeg su se svetski prvaci plašili. Najstarijeg velemajstora u šahu na svetu. Genija kojeg je posebno poštovao čuveni Bobi Fišer.

Vraćam se na klupu. Otac košarkaša gospodin B. govori da je voleo čuvenog Gligu, ali ga tanak I drhtav muški glas prekida.

– Znate li šta raste posle smrti?

Ovo pitanje dolazi s moje leve strane. Postavio ga je pogrbljen deda, bez ijednog zuba u glavi.

Sležem ramenima kao odgovor na pitanje.

– Nokti rastu, gospođice! Nokti! – govori deda gotovo kroz nos, kako i govore stari ljudi.

– Raste i kosa – govorim mu i načas zaboravljam gospodina B., koji je sam u svojim mislima o Gligi, a sedi mi s desne strane.

 – Aaaaa kosa! A, nisam to znao. Znate li da kolena traju trideset godina? Trideset godina! Eno, čitao sam u novinama, nekog su iskopali, samo mu kolena ostala. Zamislite  – od tolikog čoveka – samo kolena – govori deda više za sebe.

U to ljudi, koji su sedeli na klupama u hladu, poustajaše i krenuše put kapele. Počinje sahrana. Pola tri. Pokojnikov prijatelj mu govori poslednju odu postojanju. Krećemo put Aleje velikana. Hodam sa strane jer nisam ožalošćena, ali svejedno – zvuk posmrtnog marša dostojanstveno me obavija duhom velikana kojeg više nema. Istinski želim počivanje u miru našem šahisti I osećam da je zemlja teža za jedno telo. Prestaje zvuk trube. Hodamo ka Aleji velikana u tišini. Cveće na njegovom kovčegu crveni se. Sunce peče, brišemo znoj sa čela.

/objavljeno u jesen 2012./

Advertisements

2 comments on “Lice i naličje smrti

  1. robin каже:

    na tom mestu se svi preispituju svesni da jos zive. A sto su stariji se pitaju i jos kako izgleda posle.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s