Priča o pečurkama

_____________________________________________

bob

Pečurke s ukusom halucinacije sletele jednom na dlanove pet ljudi. Sede, razgovaraju i boje postaju intenzivnije.

– Ti kao da si u stripu. Tako su ti oštre ivice lica.

Sve se polako razliva, pa se vraća. Kao kad slika na TV-u izlazi iz okvira. Daj da uzmem mobilni da vidim kakav je trip. Vau! Ekran je voda. Daj da odem na Tviter. Vau. Vi ne postojite. Na Fejsbuk. Jao, ljudi ne postoje.

Kako ti je žuta zavesa. Moram u ve-ce. Kako je ve-ce daleko. Nije, tu je. Vau kako je sve lepo, ta muzika je baš čudna.

Kakve su ono tačkice po plafonu?

U talasima dolaze do mene.

Jebote, vraćaju se.

Kako je ovo dobro.

Kako sam srećna.

Koliko je prošlo vremena? Dugo sam u ve-ceu.

– Narode? Koliko sam bila u ve-ceu?

– Ej. Pet minuta.

– Ne seri!

Vreme ne postoji, znači. Kapirate? Vreme ne postoji, koliko nam je dobro.

– Osećate malaksalost?

– Ne.

– Meni tako neka blaga milina težina stoji na vratu.

(Obrtanje uvrtanjem oko sebe, osmeh na licu, svet je prelep)

Pet ljudi izlazi ispred zgrade. Sve boje su lepe. Oni su u intenzivnijem svetu. Navrh ulice blješti zelena boja. Ta zelena boja, pa to je drvo! Tamo je park!

Idemo u park!

Kako onako blješti? Zar nije prelepo? Zašto nemamo ovakva čula kad smo obični? Zašto smo osakaćeni za ovakva čula?

Lampa osvetljava drvo. Drvo isijava zelenu boju. Lišće treperi na povetarcu.

Park je ograđen. Ima jedan deo ograde pocepan.

Na momente se vratiš i pomisliš šta je ovo jbt? Kako ovako?

A onda te neko istančano čulo potpuno uljuljka u svojoj lepoti.

Pet ljudi ulazi u ograđeni park. Koračaju. Poskakuju. Sve je prelepo.

– Kakve su to ploče betonske na podu?

– Kakve?

– Vidi?

– Jebote, ovo je jevrejsko groblje.

– Hahahaha ali izgleda kao park!

– Hajde da izađemo, nismo normalni.

– Neko dolazi.

(Devojka jedne prisutne osobe obučena kao da je 1980, disko čarape drečavozelene, perika na glavi)

– Ćao, ljudi! Ovde ste!

– Zašto izgledaš tako? Nerealna si. Sijaš.

– Bila sam na tematskoj večeri. Šta ćete na groblju?

– Ajmo odavde.

(Njih dvoje se hvataju za ruke. Izlaze kroz pocepanu ogradu. Svi idu praznom ulicom. Njih dvoje prvi, ostali iza. Ona u toj nerealnoj odeći, svi ostali sa nerealnim čulima. Deluju kao svadba. Napred ludi mlada i mladoženja. Iza potpuno nasmešeni svatovi)

Mlada i mladoženja odlaze. Ostaje četvoročlana ekipa. Boje polako postaju obične. Neprimetno obične. Primetno neobične. Svi su svoji i ničiji.

Advertisements

2 comments on “Priča o pečurkama

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s